Kao i u prethodnim filmovima, ”Made in Serbia” i ”Život i smrt porno bande”, Đorđević se i u novom filmu bavi autsajderskim grupama. Reditelj za B92 govori o tome kako je od prvog filma pokazivao interesovanje za autsajderske grupe i odbačenog pojedinca, kao i da u današnjem društvu postoji strah od slobode, kao strah od napuštanja utvrđenog identiteta.
Za Vas kažu da ste poznati po brisanju granica između igranog i dokumentarnog filma, taj proces je složeniji, je li tanka granica da bude nezanimljiv?
”Brisanje granica između dokumentarnog i igranog može samo da bude interesantno. Mislim da se savremni gledalac zasitio klasične naracije, naivne fikcije i želi da ga nešto prodrma, vrati matrici (materici) stvarnosti, koja je sakrivena iza gomile informacija, kojim je svakodnevno bombardovan. A kad smo kod odnosa dokumentarnog i igranog, poznati francuski reditelj Godar je jednom rekao da najbolji dokumentarci deluju kao igrani filmovi, a najbolji igrani filmovi kao dokumentarni.”
Znamo da ”Sumrak u bečkom haustoru” nije u stilu novinarskih dokumentaraca, ali šta u estetskom i idejnom smislu možemo da očekujemo od tog filma/projekta?
”Gledaoci mogu da očekuju dokumentarni film, koji ima dramaturgiju igranog, u kome se smenjuju komične scene, sa onim koje izazivaju tugu. Takva će biti i dvanaestodelna serija koja će ove godine biti prikazana na RTS-u. Mislim da gledaoci uglavnom neće prepoznati šta je fikcija, a šta stvarnost u seriji.”
Koliko se ”Gastarbajterske priče” suprotstavljaju ovde uvreženim stereotipima o gastarbajterima?
”Ovim filmom sam pokušao da demistifikujem tu idealističku sliku o gastarbajterima koji žive skromno, u zajedničkim bečkim stanovima i podrumima, a u zavičaju grade velike kuće i voze skupa kola. To je bila realna gastarbajterska priča sedamdesetih i osamdesetih. Ljudi su gradili te velike kuće koje su zvrjale prazne tokom većeg dela godine. Te kuće su više bili spomenici podignuti u čast njihovih napornih života i radu u tuđini, nego mesta za stanovanje.Sada je ta slika drugačija. Zarađuju mnogo manje para i žive u jednoj depresivnoj atmosferi, daleko od kuće.”
Izjavili ste da Vas već dugo interesuje pitanje “malog čoveka”, odbačenog od države, često i crkve, obespravljen. Zbog čega su nam važni takvi primeri, nismo li svi taj “mali čovek”? Kako ga prepoznajete?
”U novom filmu ‘Prvi maj’ bavim se bivšim radnicima fabrike, koja je zatvorena. Film se dešava u malom odumirućem gradiću u Srbiji. Oni se osećaju odbačenim od države, crkve. Zbog toga tonu u prizivanje mrtvih, pa u praktikovanje satanističkih rituala, tražeći tamo utehu, sveteći se moćnicima. Od prvog filma pokazao sam interesovanje za autsajderske grupe i odbačenog pojedinca. Pravim film na temu pobune uspavanog pojedinca, obespravljenih grupa, odnosa bogatih i siromašnih. Mislim da je u savremenom svetu prividne slobode, iluziji koju nam stvara dostupnost informacija, čoveku teže da se pobuni, da shvati da je neslobodan. Sa druge strane, postavlja se pitanje koliko čovek zaista teži krajnjoj slobodi. Čini mi se da postoji strah od slobode, kao strah od napuštanja utvrđenog identiteta, čaure u koju smo se sakrili od stvarnosti.”
Verujete li da film može čoveka da učini boljim?
”Ne verujem u društvenu, etičku odgovornost umetnosti. Mislim da umetnost ne sme da bude u funkciji politike, religizonog, socijalnog angažmana. Ne sme da bude sluškinja. Umetnost je iznad toga, nudi jedno iskustvo koje je s one strane dobra i zla, kako je to rekao Niče. Samim tim ne čini čoveka ni boljim, ni lošijim. To naravno ne znači da treba da bude mimo stvarnosti ili neangažovana. To može (i treba ) da bude polazište koje u konačnici treba da prevaziđe.”
U okviru FEST-a, pre nekoliko godina, realizovali ste program “Granice” da pobednik dobija filmsku NIN-ovu nagradu. Kako danas gledate na taj poduhvat i čime ste bili inspirisani da to organizujete?
”Od mog prvog FEST-a 2015.godine, pa sve do pre dve godine, kada sam napustio FEST, kreirao sam tri programa ‘Granice’, ‘Microwave’ i ‘Thrills and Kills’. ‘Granice’ su bile posvećene subverzivnom filmu, koji pomera (preispituje) granice u tematskom i formalnom smislu. Preuzeo sam ime koje je sličnom takvom programu, na početku Festa, dao Dušan Makavejev. Nažalost, mislim da takav program nije imao adekvatnu medijsku podršku, pa su posete projekcijama bile nezadovoljavajuće u smislu podrške. To je šteta jer je publika mogla da vidi veoma interesantne i osvežavajuće filmove.”
(B92)
