Za Bobom Dilanom je 39 zvaničnih studijskih albuma, još brojnija su izdanja sa snimcima njegovih živih nastupa, a laureat je i Nobelove nagrade za književnost. Tokom njegove šest decenija duge karijere o njemu je napisano mnogo toga, ali verovatno nije rečeno sve.
Dilan na sva pitanja o sebi i svojoj umetnosti često odgovara uz onaj zagonetni osmeh, kao u dokumentarcu „No Direction Home“ (2005). Kada priča o tome ko je uticao na njega, lista nije previše duga i obavezno uključuje stare bluzere, Vudija Gatrija i Elvisa. A kada se pogleda na koga je on uticao, lista je nepregledna. Na njegov 80. rođendan, podsećamo se šta su o Dilanu tokom godina govorili neki od njegovih kolega i prijatelja.
„Za mene je to kao kačenje ordena na Mont Everest za to što je najviša planina“, bio je komentar Leonarda Koena na pitanje šta misli o tome što je Dilanu dodeljena Nobelova nagrada za književnost.
Dilan je bio taj koji je naveo muzičare da pišu poeziju, a pesnike da pevaju. I Alan Ginzberg ispričao je jednom da ga je upravo „Dilan naterao da peva“.
„Sećam se i tog trenutka. Bio sam na koncertu sa (folk pevačem) Hepijem Traumom u Grinič Vilidžu. Iznenada sam počeo da pišem svoje stihove. Dilanove reči bile su predivne. Prvi put kada sam ih čuo, plakao sam. Dilan je pevao „Masters of War“ sa ‘Freewheelin’ Bob Dylan’ i briznuo sam u plač. Bio je to osećaj da je baklja predata sledećoj generaciji“, kazao je pesnik.
Džoni Keš je, kada se Dilan pojavio na Njuport festivalu, predao gitaru Dilanu kao sledećoj generaciji.
„Obratio sam pažnju na Boba Dilana kada je objavio album ‘Freewheelin‘’ 1963. Mislio sam da je jedan od najboljih kantri pevača koje sam ikada čuo. Uvek sam osećao da imamo mnogo toga zajedničkog. Upoznali smo se na Njuportu 1964. Delovalo je kao da smo stari prijatelji. Nije bilo onoga da se neko povuče malo nazad pokuša da osmotri onog drugog. On je jedinstven i originalan. Ne vidim ikoga ko može da se primakne Bobu Dilanu. Poštujem ga. Dilan je nekoliko godina mlađi od mene, ali veze među nama ne slabe. Inspiriše me“, ispričao je svojevremeno Džoni Keš.
Džoan Baez je to vreme opisala u memoarima, gde značajno mesto ima i priča o Dilanu.
„Sedeli smo u našoj sobi, davali intervjue o našim karijerama. Možda sam se tog popodneva osetila bliža Bobu nego ikada: oči su mu bile stare kao božje, a bio je fragilan kao list u zimu. On je bio nedeljno dete, cupkao je tamo na kauču u prevelikoj jakni sa novim manžetnama, a ja sam bila Mama. Ali sam bila i mistična sestra, i drugar odmetnik, i kraljica za njega dasu, i bliznakinja zvezda andergraunda. Živeli smo mit, u Vilidžu. Šetali smo naokolo po vetrovitim ulicama i doručkovali popodne u Ulici Mekdugal. Dah nam je izbijao u belim oblacima, mešao se i visio u vazduhu… i, govoreći isključivo u svoje ime, oboje smo mogli da umremo tada i tamo“, zapisala je ona.
„Nikada nisam videla osobu kao što je Bob Dilan. Nikad ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim nekoga kao što je Bob te 1965. godine, njegov mozak. Bila sam uplašena, ali su se oni verovatno još više plašili nego ja. Pustio mi je album ‘Bringing It All Back Home“. Bilo je to neverovatno. Obožavala sam ga“, sećala se kasnije Merijen Fejtful.
Kada se Dilan „uključio u struju“, nastupao je praćen The Bandom. Gitarista Robi Robertson kaže da su se „instinktivno razumeli“.
„Dešavala se ta stvar između Boba i The Band na sceni; kad bismo svirali zajedno jednostavno bismo automatski ušli u određeno raspoloženje. Bilo je to instinktivno, kao da osetite nešto u vazduhu i od toga ogladnite. I način na koji smo svirali zajedno bio je prilično sličan tome. Bilo da smo svirali 1966. ili 1976, ili kad smo išli na turneju zajedno 1974, došli bismo do toga kad kao da neko povuče okidač. Bilo je: ‘Spalite vrata, prolazimo kroz njih’. I bilo je sasvim drugačije kada nismo svirali sa njim. Tako da, bilo je to kao da je neko stavio plamen i ulje jedno pored drugog, tako nekako“, priča Robertson.
Za Robija Krigera, gitaristu The Doors, Dilan je bio pre svega akustičar.
„Video sam Dilana kako nastupa, mislim, negde 1963. Nikad pre toga ga nisam čuo. Neki prijatelji su imali njegov debi album i potpuno sam se primio na to što radi. Zaista mi se dopalo kako svira gitaru. Mislim da je sjajan je**** akustičar. Uradio je neke stvari koje su bile đavolski dobre. I to što radi sa harmonikom, nikad nisam čuo da neko tako svira harmoniku. Nije to bluzersko sviranje sa uvlačenjem. Bio sam zapanjen što može sve to da radi i istovremeno peva. Onda mi se dopala ploča ‘Bringing It All Back Home’. Ona mi je omiljena. Sve je imalo smisla. I dopao mi se Dilanov album ‘Highway 61′“, ispričao je gitarista The Doorsa.
Dejvid Bouvi mu je još 1971. posvetio pesmu: „O, čuj ovo, Roberte Cimermane, napisao sam pesmu za tebe, o čudnom mladiću po imenu Dilan, sa glasom kao od peska i lepka, neke reči istinske osvete, što mogu da nas pribiju na pod…“.
Bouvijev prijatelj Ijan Hanter, frontmen britanskog sastava Mott the Hopple, setio se jednom prilikom kako se, na turneji po Americi, upoznao sa Dilanom.
„Nije tajna da sam uvek priznavao Boba Dilana kao jednog od svojih heroja. Kada su nas upoznali, Dilan je počeo da skače tamo i ovamo i viče ‘Mott the Hoople! Mott the Hoople!’ I eto mene, pričam sa Dilanom, i mislim se da mu se ne dopada Mott the Hoople po tome kako se ponaša. Nije mi trebalo to da me zeza. Ali se okrenuo i rekao: ‘Ne, čoveče, stvarno kapiram Mott the Hoople'“, pričao je Hanter.
Nil Jang je, na pitanje novinara u intervjuu za „Tajm“ 2005. koga vidi kao standard za ono čime se bavi, označio Dilana.
„Bob Dilan. Nikada neću biti Bob Dilan. On je majstor. Ako bih hteo da budem kao neko, onda je to on. A on je sjajan pisac, predan svojoj muzici i radi ono što misli da treba godinama i godinama unazad. Sjajan je. Njega gledam šta radi. Uvek sam zainteresovan za to šta radi ili šta je uradio pre toga ili je uradio davno, a nisam čuo. Taj tip je napisao nešto od najveće poezije i preneo je u muziku na takav način da me je dirnuo. Radili su to i drugi ljudi, ali ne tako stalno ili tako snažno. On kao i ja čeka, zna da nisu muze tu stalno, ali zna da će se vratiti i posetiti ga i da će imati svoj trenutak“, ispričao je Jang.
Sa Dilanom i Jangom se na sceni 1994. godine u Rouzlendu našao i Brus Springstin. Kada se Springstina su na početku karijere doživljavali kao „novog Dilana“. Krajem osamdesetih, Bos je bio taj koji je Dilana uveo u Rokenrol dvoranu slavnih.
Springstin se u govoru u Dvorani slavnih rokenrola 1988. godine prisetio da ga je, kada je prvi put čuo Dilanov album „Highway 61 Revisited“ (1965) njegov nastup „uzbudio i prestravio“.
„Naterao me je da se osetim nekako neodgovorno nevinim. I dalje je tako. Ali dopro je do mene i dirnuo to malo svetovnjaštva za kakvo mislim da je petnaestogodišnji klinac, u srednjoj školi, u Nju Džersiju, imao u to vreme“, rekao je Springstin i kasnije u govoru naveo da je Dilan bio „brat kog nikad nije imao“, citirajući stih iz njegove pesme „Lenny Bruce“.
Ako je Springstin uveo Dilana u kuću u Klivlendu, Peti Smit je umesto Dilana otputovala u Stokholm na uručenje Nobelove nagrade.
Njih dvoje su prijatelji od sredine sedamdesetih.
„Upoznala sam Boba Dilana na jednom od mojih koncerata 1975. Bila je to velika stvar tada jer nije baš bilo uobičajeno za njega da ide i gleda nove bendove u Njujorku. To je izazvalo prilično komešanje. Proradila je sjajna hemija. Prijatelji smo od tada“, ispričala je Peti Smit.
S tim što je ona tada reagovala u skladu sa svojim pankerskim stavom.
„Neko mi je rekao da je Dilan tu. Srce je počelo da mi lupa. Odmah sam se nekako pobunila. Par puta sam referisala na nešto, onako izokola, da bih pokazala da znam da je tu. I posle je on došao iza scene, što je bilo baš džentlmenski od njega. Došao je do mene i nastavio da kruži tuda. Bili smo ko dva pit-bula. Bila sam baš detinjasta, puna adrenalina. Pitao me je: ‘Ima li nekih pesnika ovde?’ Uzvratila sam: ‘Ne volim više poeziju. Poezija gnjavi!'“, ispričala je Peti Smit.
Bila je, kaže, uverena da nikada više neće pričati sa njom.
„A dan kasnije, izašla je ta slika na naslovnoj strani ‘Vilidž vojsa’. Fotograf je rekao Dilanu da me zagrli. Bila je to stvarno dobra slika. Bilo je to ostvarenje sna, ali me podseća i na to kako sam postupila kao kreten“, kaže „kuma panka“.
Srela ga je nekoliko dana kasnije. Prišao joj je, kaže, izvukao „Vilidž vojs“ i pitao: „Ko su ovo dvoje ovde“.
„Tad mi se nasmejao i znala sam da je sve u redu“, zaključila je Peti Smit.
Krisi Hajnd iz The Pretendersa nije imala tako oštar stav prema Dilanu.
„Dilanova ‘Forever Young’ ima tako lepe stihove. Prosto je volim. On je ponos naše generacije. Pesma je genijalna. Reći ću vam za još jedan Dilanov album, jedan od onih koji nije među popularnijim, ‘Shot of Love’. I ‘Time Out of Mind’. To mu je jedan od najboljih. On jednostavno veličanstveno peva tu, za početak. Bob uvek piše besprekorne pesme, ali mi se čini da je malo nestrpljiv u studiju. Na ovom albumu se zaista potrudio i ima prelep vokal. Pevanje mu je fantastično. Nemate utisak da se samo dovezao sa bendom, odsvirao sve pesme i otišao. Svaka pesma je jako pažljivo promišljena“, opisuje ona.
Dilan je prošle godine u ovo vreme objavio svoj 39. studijski album. Najavio ga je singlom „Murder Most Foul“. Kritika je tu pesmu dočelala kao još jedno Dilanovo remek-delo, a Nik Kejv odmah je na svom sajtu napisao lično viđenje.
“Dilan tka litaniju od stvari koje voli, uglavnom muzike, koje zalaze u tamu, u oslobađanje. Kako se pesma dalje odvija, on dobacuje jedno uže za drugim, insistirajući i mantrično to ponavljajući, i podižemo se, bar na trenutak, oslobođeni od onoga što se dešava. Dilanovi neumorni slapovi referenci u pesmi ukazuju nam na mogućnosti da kao ljudska bića stvaramo lepe stvari, čak i uprkos našoj sklonosti ka zluradosti. ‘Murder Must Foul’ podseća nas da nije sve izgubljeno, kao što i sama pesma postaje uže za spasavanje bačeno ka nama u našim trenutnim teškoćama“, napisao je Kejv.
(nova.rs)
