Ona je za dunav.at otkrila više o tome kako je bilo odrastati uz profesionalnog sportistu. Naime, njen otac je bio profesionalni odbojkaš, a kako Tamara kaže, odrastanje uz profesionalnog sportistu ima dvije strane.
,,Odrastanje uz profesionalnog sportistu je ujednako zanimljivo i dinamično, kao i naporno i tužno. Upoznaš od malena sve moguće sale, u kojima istražuješ prostor, u kojima se igraš i u kojima stičeš prijateljstva. Upoznaješ puno sportista i navijača. Odrastaš uz ljude, koje svi ostali gledaju kao junake, a za tebe su samo kolege tvoga oca. Takođe se seliš često, menjaš sredine, menjaš vrtiće i škole, kao i društvo, naučiš da se prilagođavaš na razne načine i time upoznaš mnoga mesta i ljude. To je ona lepa strana svega, no ujednako i loša. Tek što si se navikao na novi stan, na novi put do škole, na novi razred i društvo, već se seliš. I onda sve iz početka. Tužno je što „gubiš“ drugare iz škole, jer kao dete ne možeš da održavaš prijateljstva na daljinu. Pokušavala sam često, ali su to prevelika očekivanja, koja imaš prema deci od osam ili devet godina. Kao dete ne razumeš neke stvari. Ja sam razumela da su prijateljstva bitna i osetila koliko mi puno znače, ali na primer nisam razumela značaj sporta. Sport me nije zanimao. Moguće zbog toga što je sport diktirao moj život ili što jednostavno nisam bila zainteresovana da se bavim sportom, a morala sam, jer se to očekivalo od mene. I tako sam krenula na odbojku, pa na gimnastiku i plivanje, sve dok se nisam izborila za ples. Dve godine sam plesala i bila presrećna, što mogu onim da se bavim, što volim. Kasnije sam otkrila tenis za sebe, ali sam se opet suprotstavila i vratila na ples, zatim imala kratku muzičku fazu, u kojoj sam svirala bubnjeve, no nažalost nisam nastavila, jer nisam imala mogućnosti da vežbam. Zatim sam pauzirala i vratila se tenisu. Tek sa 15 godina sam shvatila značaj sporta i zaljubila se u tenis, no tada je bilo kasno za profesionalne karijere i slično, no to svakako ne bih želela. Umetnička duša je pobedila, a smatram da sam živi dokaz da sport nije bitan za razvoj dece, već njihova sreća. Bitno je da se deca kreću, da se druže sa vršnjacima, da nauče da poštuju pravila i da vole ono, čime se bave. To je zapravo najbitnije za razvoj dece“, priča Tamara.
Tamara se rado sjeća svoga djetinjstva i doživljaja koji su ga krasili. Takođe nam je otkrila i njen pogled i razlike između njemačkog jezika i Austrijanaca i Nijemaca.
,,Rođena sam u Austriji i imala sam 4,5 godine kada smo se preselili za Nemačku. Ne sećam se puno tog doba u Austriji, no znam da sam još u Beču krenula u vrtić i sećam se koliko nisam volela da idem u isti. Nisu mi smetali nepoznati ljudi ili jezik koji ne razumem, vec popodnevna dremka. Dok su druga deca mirno spavala ja sam plakala ne želeći da spavam i žudeći da se igram sa igračkama, koje su mi bile zanimljivije. Još uvek se sećam jednog dečaka, koji je istim jezikom pričao kao ja, ali mi je nerado pomagao da razumem šta vaspitačice ili druga deca žele na nemačkom da mi kažu. Nisam dugo pohađala vrtić, jer smo se ubrzo preselili u Bell, jedno malo selo u nemačkoj oblasti Rheinland-Pfalz. Tamo sam se bolje snašla u vrtiću i sprijateljila ubrzo sa decom. Kako i kada sam naučila i propričala nemački, iskreno ne znam. Posle dve godine sam krenula u prvi razred i tada moja učiteljica nije primetila da sam strankinja, tek kada su moji roditelji došli na roditeljski, blago zabrinuti da li napredujem isto kao i ostala deca, učiteljica se iznenadila i shvatila da mi nemački nije maternji jezik. Posle dve godine smo se preselili u Münster, gde sam pohađala treći razred osnovne škole. Četvrti razred osnovne škole sam pohađala u Leipzigu, gde sam upisala gimnaziju. Te četiri godine su mi ostale upamćene po lepim prijateljstvima, dobrom društvu, odličnim i strogim profesorima kao i mnogim klasičnim koncertima. Posle pet godina provedenih u Leipzigu moja porodica i ja se selimo opet u Austriju. Pored Austrijanaca upoznajem i mnoge, čiji su koreni kao i moji iz bivše Jugoslavije. Po prvi put sa mnom u razred idu devojke, sa kojima mogu da komuniciram na maternjem jeziku, što mi takođe zadaje kulturni šok. Dve godine kasnije dolazim u Beč i tu se moj pogled na Austrijance menja. Bečlije su otvorenije i prijatnije. Navikli su na odlaske i dolaske, na „egzotiku“ i na novo. Mislim da je u mom slučaju teško uporediti Austriju i Nemačku, jer smatram da sam odrasla u Nemačkoj, a kao tinejdžer sazrevala u Austriji. To su različita doba i samim time se razlikuju. Dalje je generalno velika razlika između sela i grada, kao i jednog Austrijanca i Nemca, a ja sam imala tu sreću da sve moguće kombinacije doživim i da se nađem u različitim društvima.“ -rekla je Tamara.
Na pitanje koliko se teško uklopiti u društvo i koliko se jedno dijete može osjećati strano, Tamara kaže da se njen odgoj razlikovao, ali da je ona na te razlike ponosna.
,,S obzirom na nomadski život uvek sam se osećala kao stranac. I taman se navikneš, postaneš „domaći“ i opet se seliš ili promeniš školu i tako sve u krug. U tom smislu sam se često osećala strano, no što se mojih korena i kulture tiče se nisam osećala strano, jer sam se prilagodila i integrisala od malena. Odrasla sam tako i bilo mi je sasvim normalno da u školi pricam nemački, a kući srpskohrvatski. Razlike su se primećivale u tome da su mi na primer baba i deda daleko i da ne mogu da provodim toliko puno vremena sa njima kao druga deca. Svakako se odgoj razlikovao. Dok su druga deca morala u 17h biti kući, moja mama nas je tražila po komšiluku tek kada počne da pada mrak, što je leti daleko kasnije od 17h. U raspustima se putovalo u domovinu, dok su ostala deca na drugi način provodila svoje slobodno vreme. Mogla bih da nabrajam jos mnoštvo razlika, ali za mene su to bile sitnice, na koje sam bila ponosna, jer su me razlikovale od druge dece i retki su bili momenti, kada sam se stidela ili kada mi je bilo krivo što nisam i ja Nemica tj. Austrijanka“, kaže Tamara.
Tamara trenutno radi master na političkim naukama, a diplomirala je na odsijeku za slavistiku u Beču. Sa nama je podijelila više informacija o svojim studijima, ali i o tome koliko je bitno da se jedna mlada osoba integriše u društvo u kojem se nalazi.
,,Trenutno pripremam master-rad na političkim naukama, pošto pohađam smer interdisciplinarnih istočnoevropskih studija. To je smer, koji postoji tek od 2015. godine na bečkom Univerzitetu. U njemu se spajaju razni smerovi, kao što su slavistika, političke nauke, istorija, kulturna i socijalna antropologija, sociologija i geografija. Upravo su to discipline, koje meni leže i koje me zanimaju. Oduševljena sam ovim smerom, jer svaki student ima veliki izbor predavanja i seminara, iz kojih može da bira. Čak svako bira iz koje discipline želi da piše master-rad. Ja sam se opredelila za političke nauke, jer sam na slavistici imala loša iskustva sa profesorima pišući seminarske radove, a ti isti profesori bi mi stajali na raspolaganju za master-rad. Dalji razlog mog opredeljenja su teme i metode. Jednostavno mogu da se opredelim za tematiku, koja mene zanima i kod profesora, za kojeg ja mislim da je kompetentan i dobar mentor. Srećna sam sto pohađam baš ovaj smer i preporučujem ga svakome, koga zanimaju zemlje istočne evrope. Očuvanje jezika, kulture i tradicije je bitno, ali takođe je bitno integrisati se u državi u kojoj živite i radite. Ova tematika je vrlo kompleksna, takođe i moje mišljenje. Ukratko, smatram da je očuvanje jezika, kulture i tradicije zavisno od čoveka i da on sam treba da odluči, koliko mu je to bitno. Ja lično mislim da je bitno, jer čini čoveka bogatijim. Pogled na svet je drugačiji, jer se dve kulture spajaju i tope u jednoj osobi. Meni je bilo bitno da kroz studije nadogradim znanje o bivšoj Jugoslaviji, jer moji roditelji potiču sa tih prostora, tako da smatram da je to deo mene i da je za mene lično bitno da znam ko sam“, rekla je Tamara.
Ona je izdvojila Dubravku Ugrešić kao jednu od omiljenih pisaca, a na njenu temu je obradila i diplomski rad na bečkom Univerzitetu. Takođe je izdvojila djela ,,Upotreba čoveka“ od Aleksandra Tišme, kao i ,,Mrtve duše“ Nikolaja Gogolja. Ovoj svestranoj djevojci se dopadaju pisci iz različitih dijelova svijeta. Tamara je i pored svoga fakulteta i posla pronašla vremena i da bude član Organizacije Srpskih Studenata u Beču, a kako kaže, tada je i prvi put upoznala veći broj mladih ljudi koji dolaze sa prostora Balkana, a sa kojim je i danas ostala u kontaktu.
,,Prvobitno sam se priključila organizaciji iz radoznalosti, čežnji za srpskom kulturom i zbog društva. Volontirajući u organizaciji sam upoznala mnoge ljude, videla kako jedna NVO funkcioniše, iskusila kako je raditi sa „našim“ ljudima i stekla prijateljstva, koja su do dana današnjeg opstala. Ista ta prijateljstva su najlepša iskustva i nešto na čemu sam mnogo zahvalna. Po prvi put u životu imam veliko društvo, koje je sa teritorije bivše Jugoslavije. Sve do tada sam se družila pretežno sa Nemcima tj. Austrijancima, izuzevši društvo u Srbiji. OSSI je bio jedna zanimljiva avantura za mene, koju ću pamtiti po lepom, jer sam mnogo toga naučila“, izjavila je ona.
Tamara želi da svojim master radom ukaže na probleme i nađe moguća rješenja.
,,Trenutno tražim temu za master rad. Za sada znam da će biti nešto vezano za Srbiju i da ću rad pisati na političkim naukama, no šta tačno, to tek treba da odlučim. Ideja je da razumem zašto je Srbija to što jeste danas. Želim mojim radom da ukažem na neke probleme u Srbiji i da nađem moguća rešenja. Time hoću sebi da odgovorim na neka pitanja, ali i da podstaknem druge za dalji istrazivački rad. Čini mi se da se u državama bivše Jugoslavije nerado priča o trenutnim problemima javno, iako su svi svesni tih problema, ali se ništa ne preduzima kako bi se ti problemi rešili. Tek mnogo godina kasnije neke teme „isplivaju“ i onda se o tome otvoreno priča, piše i izveštava, no ja smatram da je tada kasno. Kasno za pronalaženje rešenja tih problema. Svakako sam ja neko ko to sve posmatra sa strane, no i takvo jedno misljenje može biti doprinos“, izjavila je Tamara za kraj.
Mi ćemo joj poželjeti sreću u daljem radu na masteru sa nadom da će Beč imati više ovakvih mladih ljudi kao što je ona.
(dunav.at)
