– Anđelo je na svom konju sanjao o Italiji, ženama i dinjama, ja na svom biciklu sanjam o Beogradu, ženama i lubenicama, samo mi fali čašica rakije da sve to zalijem – piše francuski pisac Emanuel Ruben u svojoj putopisnoj knjizi „Uz Dunav”, biciklističkoj odiseji kroz Evropu duž ove reke, u kojoj nas vodi kroz istoriju i kulturu naroda koji žive na tom prostoru.
Putovanje koje je trajalo 48 dana počeo je Ukrajini, a završio ga u Nemačkoj, dok je najveći deo knjige napisao dok je boravio u Novom Sadu, zbog čega se u njoj ovaj grad pominje čak 65 puta.
Knjiga je nedavno objavljena i u Srbiji nas u izdanju „Akademske knjige” u prevodu Melite Logo Milutinović.
Promocija u Novom Sadu počela je 9. maja, kada je autor potpisivao knjige na štandu Francuskog instituta, na Trgu slobode, u okviru obeležavanja Dana Evrope.
Nastavljena je 10. maja, u Kulturnoj stanici „Svilara”, kao i 11. maja, u knjižari „Bulevar books”, kada je autor govorio o utiscima, predelima i ljudima, od Ukrajine, preko Moldavije, Rumunije, Bugarske, Srbije, Hrvatske, Mađarske, Slovačke, Austrije, do izvorišta Dunava u Nemačkoj.
U razgovoru u „Svilari” uz autora su učestvovali i Bora Babić, Pavle Sekeruš, Vladimir Marinković i Melita Logo Milutinović, a u knjižari „Bulevar books” govorila je Melita Logo Milutinović i autor, dok je moderator na obe promocije bio Vladimir Gvozden.
Promociju je organizovala Akademska knjiga u saradnji s Francuskim institutom, a u okviru „Molijerovih dana” i programskog luka „Budućnost Evrope” u sklopu programa „Novi Sad 2022 – Evropska prestonica kulture”.
Knjiga sa četiri nagrade
Pisana britkim jezikom, knjiga „Uz Dunav” puna je autentičnih zapažanja i stoga ne čudi što je dobila četiri nagrade: „Nikola Buvije” (2019), „Amerigo Vespuči” (2019), Veliku nagradu „Sport i književnost” (2019) i Nagradu „Amik” Francuske akademije (2020).
U brojnim intervjuima Emanuel Ruben je isticao da su mu najupečatljiviji susreti bili, na primer, sa ukrajinskom bakom koja je htela da joj se posluži pivo za pivom i koja zna kako je bilo u Odesi, s rumunskim kapetanom koji je ličio na Huga Prata ili sa bivšim bugarskim metalurgom koji je psovao Gorbačova da bi sumirao situaciju u svojoj zemlji.
Među nezaboravne susrete ubraja i Srpkinju koju je sreo upravo na putu prema Smederevu, dok je na vrelini žudeo da se domogne neke lubenice i koju je u knjizi opisao kao „sjajnu zelenooku šezdesetogodišnjakinju, koja je u cvetnoj haljini i kožnim sandalama vozila stari roze biciš s teškom gajbom privezanom za prtljažnik, dva ogromna cegera okačena o upravljač i ašovom zaglavljenim u ram”. Hteo je da joj olakša, ali odbila je, piše Ruben i dodaje: „Neki dobričina pretekao nas je u svom autu, pa je otvorio prozor i ponudio da joj svu tu robu tegli u gepeku. Svetlana se iznervirala i poslala ga dođavola, probijajući sebi put na ispumpanim gumama: s ratom i embargom srpske žene naučile su da žive bez muškaraca.”
Imao je Ruben još mnogo zanimljivih susreta na putu kroz Srbiju. Na keju u Kladovu zastao je kod Čiče, koji se proglasio kraljem riblje čorbe, u njegovoj birtiji „Natura” gost čeka na uslugu, ali se ne žali „kad vidi kako u tučanom loncu pristiže grgeč…” U Donjem Milanovcu, „gde lepi talasi srebrnastih kresta skakuću po površini velike reke pretvorene u jezero”, pajtao se s jednom francusko-srpskom porodicom, a u selu Vinci je otkrio toskansku pitomost i ocenio da je taj predeo najpitomiji, najidiličniji, najviše italijanski u celoj Srbiji…
U Tekiji mu se u rano jutro, dok je sa terase pokušavao da vidi Adu Kale, ostrvo kojeg više nema, učinilo da oseća miris turske kafe, duvana i ratluka, ali je onda shvatio da to baba Jovanka sprema doručak „pušeći pljugu”. A kad mu je donela tursku kafu i otvorila kutiju ratluka, uz blagi miris šećera i ruže, video je čitav svoj istanbulski život: „Gledam odavde, Dunav nije jezero, čak ni fjord, nego drugi Bosfor, i jeste da smo u potopu zbog brane izgubili Adu Kale, ali dobili smo novi Bosfor…”
Rođen u gradu na ušću
Emanuel Ruben je rođen u Lionu, gradu na ušću, i smatra da ljubav prema dvema rekama umesto jednoj oslobađa čoveka glupe dogme vernosti. Stoga je, piše u knjizi, ušće Save u Dunav bilo prvo mesto na koje odlazi po prispeću u Beograd, jedva čekajući da vidi „proždrljivu reku kako guta svoju pritoku”. I dodaje: „Tačno iznad ušća, na kalemegdanskoj steni, uzdiže se stub podignut u slavu pobede… na vrhu spomenika je mišićavi bronzani anđeo koji nam bezobrazno pokazuje zadnjicu, dve bronzane polulopte, veoma čvrste i dobro izbočene, reklo bi se da je i on vrteo pedale dvadeset tri dana i prešao skoro dve hiljade kilometara ne bi li stigao ovamo, popeo se uz kalemegdanski breg i sleteo na kameni stub, tu sad u desnoj ruci drži mač, u levoj sokola, gleda kako se mešaju tamne vode Save i svetle vode Dunava, i možda razmišlja o sili koja goni te dve reke da se spare kako bi tako sjedinjene tekle, kao što je pevao Viktor Igo, sa Zapada na Istok.”
(politika.rs)
