Dok sam još živela u Beogradu, imala sam sasvim opipljiv osećaj specifične umetnosti, koja na tom podneblju ima svoj miris, ukus, potrebu i jasnu opravdanost. Beč ima svoju tradiciju, svoj izraz, to je takođe svet za sebe, sve je drugačije, kaže multimedijalna umetnica Tamara Karjuk Drahoš, rođena Beograđanka koja već tri i po decenije živi i stvara u Beču, šireći svoje umetničke vidike.
– Umetnici koji su nacionalno uspešni, razumljivi, cenjeni, uglavnom ne nailaze na isti odjek ovde i tamo. To ima svoje prednosti i mane. Meni je upravo taj momenat samostalnog razvoja zanimljiv za ekskurzije, dok globalne podudarnosti dovode do opštih zakonitosti koje se naravno ne mogu ignorisati, prepoznatljive su svuda. Kada globalno skrenemo, skrenuli smo poprilično – konstatuje Tamara Karjuk Drahoš koja je duh Beograda želela da doživi i kroz gostovanje predstave Ateljea 212 „Rolerkoster” Jelene Kajgo, u režiji Milice Kralj, na sceni Akcent teatra u Beču.
Industrijski dizajn jedno je od polja interesovanja ove osobene umetnice. Trenutno, kaže, istrajava na funkcionalnoj garderobi. Evo i kako je došla na tu ideju:
– Kada su cene energenata počele vrtoglavo da skaču, odlučila sam da se pozabavim pitanjem: zašto mi uopšte grejemo prostor? Šta će mom stolu ili stolici toplota? Ona treba samo meni, dok biljkama, čak i smeta vreli vazduh i temperatura od preko osam stepeni. Rešila sam da istražujem kako bismo mogli da prilagodimo garderobu, zapravo tekstil novom dobu, budući da još od srednjeg veka upotrebljavamo skoro iste tkanine. Ugradila sam grejače i senzore u postojeću trikotažu, tako da može zagrevati telo po sopstvenoj želji i pri niskim zimskim temperaturama, onako kako vama odgovara, po vašem nahođenju – priča Tamara Karjuk Drahoš, u čijim radovima je tokom proteklih meseci publika mogla da uživa u galerijskom prostoru Zajednice srpskih klubova u Beču.
Dela ove osobene umetnice odabrana su i svečano izložena u okviru manifestacije „Dani srpske kulture u Beču”, koju tradicionalno organizuje kulturno-integraciono udruženje „Fokus” iz Beča, dok su predstavnici austrijsko-srpskog kulturnog društva „Vilhelmina Mina Karadžić” organizovali multimedijalno zatvaranje ove postavke.
Tamara Karjuk Drahoš rođena je u Beogradu, gde je završila školu za industrijsko oblikovanje, a zatim se u Beču usavršavala na višoj školi za konzervaciju i restauraciju. Prva radna iskustva stekla je u manufakturama za pozlatu i keramiku. Počinje da se zanima za teologiju i ikonopis, što je prvo dovodi na akademiju lepih umetnosti, a zatim na univerzitet primenjenih umetnosti u Beču, gde magistrira 2002. godine industrijski dizajn.
Kroz ikonopisanje, kako za „Politiku” kaže, vraća se na momente fenomenu iskonske lepote i duboke meditacije. Inspiraciju je, saznajemo, pronašla u srpskim običajima i verovanjima, budući da je slikala ikone uz svoju mamu…. U saradnji sa univerzitetom u Lincu, tokom proteklog perioda Tamara Karjuk Drahoš sprovodila je niz naučnih istraživanja na području razvoja navika čoveka budućnosti; ishrane, stanovanja, kretanja, potreba, a na Institutu za zdravlje u Londonu, diplomirala je primenu geomantije na savremene interijere zapadne hemisfere.
– Fascinira me japanska kultura i umetnost, kao i dvadesete godine 20. veka, koje imaju istu ideju, a to se jasno vidi u mojim radovima. Sada nailazim na paralele i u srpskoj kulturi, posebno u jednostavnosti i smelosti, u potrazi za oblicima koji su savršeni za keramiku ili mustre. To postaju simboli koje pokušavam da približim zapadnoj hemisferi, tako da budu prepoznatljivi. Moji termosi za američku kompaniju nose motive sa srpskih srednjovekovnih fresaka, kao i ostalih 60 predmeta koji se trenutno proizvode – priča Tamara Karjuk Drahoš koja u ateljeu u Beču svakodnevno istrajava na svojim eksperimentima.
Ujedno prati i postiče i rad srpskih kulturnih udruženja u dijaspori, zato što smo, kako kaže, zaslužili da se slika o srpskoj umetnosti i kulturi adekvatno približi austrijskoj publici, da se obnavlja i razvija razmena u oba pravca. Iako ovde živi veći broj naših ljudi nego u nekim gradovima u Srbiji, zainteresovanost ostatka javnosti za izvoz naše kulture je minimalna, zasniva se pretežno na hrani i folkloru.
(politika.rs)
