“Prije dolaska u Austriju, studirao sam na, iz moje perspektive, jako kvalitetnoj katedri za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde sam se i susreo s temama koje će kasnije postati dominantne u mojoj umetničkoj praksi, a koje se najviše tiču pitanja kognitivnih nauka, odnosa mozga i svesti, ali i institucionalne teorije umetnosti”, priča Žarko.
U Beč je imao dva oficijalna dolaska. Prvi put kad je položio prijemni ispit na Akademiji likovnih umjetnosti i regularno se upisao na studije tokom jeseni 2013. godine. Nažalost, zbog birokratskih problema morao se vratiti u Srbiju i odložiti početak života u Beču na jedan semestar. Došao je opet u proljeće 2014. i od tada živi i radi u Beču.
“Argumenata za dolazak bilo je na pretek, ali ono što me najviše iritiralo nije nedostatak novca ili teška materijalna situacija, već slepo sistematsko sputavanje, nepotizam i dupli standardi. Posle 30 konkursa na kojima sam aplicirao te 2013. godine i nijedne izložbe, dok ležim sa Jelenom u sobi u Berlinu čekajući otvaranje naše izložbe sutra, pao je dogovor da se iselimo. Dogovorili smo se te večeri da čekiramo UdK u Berlinu. Dve nedelje nakon toga smo posetili Akademiju u Beču, a ja sam ostao zapanjen sličnostma koje sam delio sa Martinom Gutmanom koji je nakon samo nekoliko meseci postao moj mentor”, rekao je Žarko.
Njegov dolazak u Beč, kao i kod većine studenata, zahtijevao je finansijsku pomoć roditelja.
“Film je moja prva ljubav, a kako ne bi i bila kada sam među prvima u istočnoj Srbiji imao video rekorder. Pa sve kasete su bile razmagnetisane od gledanja. Još uvek znam napamet linije iz Boljeg života i Transformersa. Zatim je došla fotografija, a paralelno sa tim i art film. Kako mi sviranje gitare nije išlo, okrenuo sam se poeziji zbog jedne djevojke iz Knjaževačke gimnazije koja je bila njen ljubitelj. Kasnije sam izdao knjigu Kućni Biskop za Maticu Srpsku koja je ušla u uži izbor za Brankovu nagradu i tako je sve krenulo”, prisjeća se naš sagovornik.
Likovna umetost i dolazak u Beč, kako kaže, direktno su vezane za gore pomenutu djevojku. Ističe da je bilo jako teško, prije svega zbog birokratskih razloga, ali uspio je uz pomoć roditelja.
“Da bi prikupio novac za garanciju za vizu, kontaktirali smo dosta ljudi, jer deset ili jedanaest hiljada evra nije malo novca. Od Novaka Đokovića, Dragane Mirković, Dragana Markovića Palme na molbu da nam pomognu, jer su svi oni manje ili više vezani za Beč i pritom veliki dobrotvori, nismo dobili nikakve odgovore. Nakon toga smo se okrenuli mojim roditeljima za pomoć. Tad sam zapravo video šta znači prava roditeljska ljubav. Bez ozira što su moji roditelji bili protiv dolaska u Beč, učinili su sve kako bi mojoj djevojci i meni omogućili da dođemo ovde. Jako sam im zahvalan zbog toga”, rekao je on.
Žarko takođe smatra kako korupcija i drugi faktori utiču na kvalitet života, a napravio je i paralelu između kulturnog života u Beču i u Beogradu.
“Ne mogu da napravim jasnu komparaciju za studiranje umetnosti jer u Beogradu nisam studirao umetnost. Mogu da uporedim scene, mreže, kulturnu politiku, a i tu je ključna razlika. Beč se reklamira sa ‘Wien hat kultur’, a Beograd sa ‘je*ite dobre ribe za malo para’. Nije problem malo para (naranvno da jeste), već kako se te pare distribuiraju. U Srbiji, po partijsko-drugarsko-bratsko-sestrinskom ključu, gde pojedniac koji nije deo ekipe, ne može da participira. Konstantni nepotizam, negativna selekcija, korupcija i ulizivački faktor koji je dominantan oblik ponašanja direkno utiču na to kvalitet života pa samim tim i kulturnih sadržaja”, kaže Aleksić.
Pored toga što je izlagao u Beču, takođe je izlagao i u Srbiji, ali i u drugim inostranim gradovima.
“Nažalost, malo izlažem u Srbiji. Trenuno imam izložbu u Kc Gradu koja je nazvana ‘Mrtvo Mišljenje’ po pesmi Vojislava Despotova a tematizuje različite aspekte svesti i poziva na takozvani kongnitivni prevrat, naime mišljenje. Zatim u Domu kulture Sudentski grad u decembru ću otvoriti izložbu sa temom ličnog identiteta kao i formiranja mentalnih reprezentacija koje se tiču učenja stranog jezika, prostornih reprezentacija i kako lično iskustvo oblikuje naše socijalno telo. Dosta sam aktivniji van Srbije. Pored izložbi redovno gostujem sa različitim izlaganjima na temi odnosa umetnosti i nauke. Pa tako 6. novembra u okviru ÖH Aktionstage imam predavanje ‘Perspektiva u Neuroestetici’ koje će biti skraćena prezentcija onoga što se dešavalo na konferenciji sa istoimenim naslovom koja je održana u Londonu u septembru ove godine”, kaže Žarko.
Žarko je radio i kao student asistent na Akademiji likovnih umjetnosti u Beču, a od sljedećeg semestra će održati i jedno sasvim novo predavanje koje se naziva “Umjetnosti i kognitivne nauke”.
“Radio sam kao student asistent na Akademiji likovnih umetnosti, a od sledećeg semestra organizujem i predajem na potpuno novoj seriji predavanja koje se zove ‘Umetnost i kognitive nauke’, koja se u oficijalnom kurikulumu može naći pod Theoretical Workshop B1. Mislim, sama činjenica da je moja lična praksa bazirana na saradnji sa naučnicima kao i ljudima iz oblasti humanisitičkih nauka koji se bave mozgom iz različitih perspektiva mene jako raduje, jer ću pored gostujućih pedavača, koji su uglavnom Univerzitetski profesori, naučiti jako mnogo i dalje razvijati svoju praksu. Naravno, pokušaću da indoktriniram studente i zainteresujem ih za pitanja svesti, problema redukcionizma u umetnosti, odnose duha i tela… Jako je teško uspostaviti ovakvu vrstu mulidisciplinarnog diskursa jer to podrazumeva mnogo znanja i resursa. Takođe, u planu je izložba koju ću kurirati sa temom koju preispitujem i samostalno, a to je ‘svest kao umetnički proces’. Predavanje sa istovetnim nazivom održao sam i Beogradu na ‘Nedelji svesti o mozgu’. Kada već pominjem Beograd, imam konstantan uvid šta se tamo radi, kako se kreće scena i situacija, i sam pokušavam da participiram i uspostavim veze između Beograda i Beča. Prošle godine sam organizovao zvaničnu eksurziju klase u Beograd, gde smo pored upoznavanja sa scenom, arhitekturom i kulturom napravili izložbu. Najbolji utisak na studente ostavio je sveže otvoreni Muzej savremene umetnosti”, kazao je on.
Prije studija umjetnosti, studirao je i filozofiju, a tako se i javila ljubav prema umjetnosti. Rekao nam je i nešto više o svom projektu „Slike Mozga“.
“Interesovanje za umjetnost se javilo tokom studija filozofije i neprestanog gledanja filmova u Kinoteci u Beogradu. ‘Slike Mozga’ je multidisciplinarni istraživački projekat koji se sastoji od izložbe, serije predavanja i publikacije, čijim se nazivom dvojako referiše. Iako se u samom radu pojavljuju slike mozga nastale magnetnom rezonacom (MRI), reč ‘slike’ uzimam u širem značenju, te stoga referirišem više na produkciju mentalnih reprezentacija/slika koja nastaju u mozgu prilikom percepcije, imaginacije, ne samo vizuelnih nego i auditivnih, olfaktornih i dr. stimulusa. U najužem smislu ‘Slike Mozga’ je projekat koji se bavi odnosom imaginacije i percepcije, odnosno propozicionalnim i slikovnim mentalnim reprezentacijama. Ključna tačka je promena paradigme koju zagovaram a ogleda se u rečenici ‘Umetnost kao dinamički patern aktivacija specifičnih neuralnih mreža'”, rekao je on.
Jedan period svoga stvaranja bio je zainteresovan za participativne nastupe, a jedan od njih je ”I am sorry but you don’t have a soul”.
“Moje interesovanje za participativne nastupe još uvek nije prestalo. Još uvek inkorporiram taj momenat participativnosti. I mislim zapravo da je on nužan, nekada doslovno i aktivno ali mora se potcrtati i pasivna participacija gde posmatrač unosi, čak i kao pasivan, svoja očekivanja, nadanja, predrasude, sistem usvojenih znanja, i na taj način završava delo, ne samo u značenju nego je onda taj udeo i mnogo veći, jer percepcija nikada nije pasivno prihvatanje stimulusa iz spoljašnje sredine već aktivno konstruisanje slike koju vrlo često doživaljavamo kao objektivnu, ili realnu.
Naziv performansa preveden na srpskohrvatski “Izvinite, ali nemate dušu” je aluzija na rad Marine Abramović i njen spiritualnizam.
“Ja sam za stolom, pozivam posetioce da sednu sa mnom i popiju po jednu ljutu rakiju iz podruma mog dede Slavka, pritom, u razgovoru im iznosim argumente da duša ne postoji, bar u onom Dekartovskom obliku. Samo ispijanje je zapravo ključni deo argumenta. Ako supstanca duše i supstanca protežnih stvari nije ista tj. ako važi dualizam, i ako privahtim da “duša” vodi naše ponašanje, kako je moguće da rakija (koja je definivno materijalna) može da interreaguje sa tim nečim što upravlja našim ponašanjem. Posle sat i po ispijanja rakije videlo se da se moje ponašanje promenilo, blago rečeno, pod uticajem rakije”, priča Žarko.
Poslije ovog projekta u 2016. godini imao još nekoliko projekata.
”Nakon projekta ‘Brain PictureS’ 2016. godine i uspešne suradnje s Eva Lab-om na odseku za kognitivnu psihologiju na bečkom Univerzitetu, nastavljam saradnju i na projektu ‘Swimming Against the Stream of Consciousness’ koji ispituje odnos mozak –mašina kroz neinvanzivnu simulaciju mozga uz pomoć TMS-a (Transcranial Magnetic Stimulation) i tDCS-a (Transcranial Direct-Current Stimulation). Istorijska referenca na dadaizam i dadaiste fascinirane mehanizacijom i tadašnjim novim mehaničkim uređajima jasno se iščitava iz shvaćanja mozga kao biološke mašine. Ovakvo shvataje jasno iziskuje pitanje – ko onda upravlja našim prostorom mišljenja i djelovanja?Napredak u kognitivnim naukama i pratećim tehnologijama posljednjih godina otvara brojna pitanja od kojih su svest, privatnost, dekodiranje misli, kao i odnosi moći u fokusu rada ‘Swimming Against the Stream of Consciousness’. Ispiranje mozgova, provođeno unutar ratnih zatvora i logora, normalizovao je kroz medije koji koriste slične obrasce za manipulaciju svešću. U današnje vreme manipulacija mozgom postala je neposrednija, a tehnologija sve dostupnija. Udruživanje ljudi i mašina postaje neizbežno, ali ostaje otvoreno pitanje autoriteta u tom savezu”, rekao je on.
Žarko ima mnogo planova za budućnost, a trenutno radi i na dva fima.
“Planova i ideja ima na pretek. Sada sam fokusiran na za mene jako bitnu izložbu koju ću imati u MUSA-i muzeju grada Beča, čiji jer radni naslov ‘Simulacija mišljenja’. Jako je kompleksna postavka i iziskuje dosta vremena i posvećenosti. Takođe, radim na dva filma. Dokumentarni je u fazi produkcije jer ga je bilo mnogo lakše snimiti dok je drugi kratki igrani u počenoj fazi pisanja scenarija i prikupljanja sredstava za realizaciju.
Našim čitaocima koji žele da se bave umjetnošću je dao i savjet.
“Pitanje je jako teško ako čovek želi da ispadne kul i pametan. Ako želi da bude trivijalan može da kaže neku floskulu, tipa teško je, dajte sve od sebe, lopta je okrugla, utakmica traje devedeset minuta. Mogu da dam primer iz ličnog iskustva. Tokom mog života ovde uradio sam jedan projekat u kome sam pozivao ljude iz Srbije preko jutjuba da dođu i studiraju umetnost u beču. Nudio sam im logistiku, krevet i različite insajderske informacije. Mogu sa zadovoljstvom da kažem da mi je uspeh 3/3. Jedna od tih osoba koje su upisali umetnički fakultet u Beču je i moja sestra koja je od prošle godine takođe na Likovnoj akademiji u Beču. Instant savet sažet u jednu rečenicu – ako želite da se bavite umetnošću nikako nemojte biti realistični”, rekao je Žarko.
