Tekst koji spada u klasični repertoar pozorišta nemačkog govornog područja insceniran je kao bdenje za nestalim vremenom.
U alpskoj banji Rajhenau su Habzburzi i Rotšildi gradili rezidencije; tu su Šnicler, Cvajg, Nestroj, Karl Kraus ili Doderer dolazili da pišu. Ta tradicija umetnosti, sporosti i starog novca stoji iza osnivanja Letnjeg festivala Rajhenau pre tri i po decenije.
Ove godine festival ima novu direktorku, poznatu glumicu bečkog Burga, Mariu Hapel. Njen izbor za veliko otvaranje je Čehovljev „Galeb”, priča o četvorouglu majke, sina, njegove devojke i majčinog ljubavnika.
„Namera mi je bila da počnem sa Čehovom, jer je moja prva režija pre dvadeset godina ovde na ovoj sceni bila Višnjik; kao da se zatvara krug. Nisam mislila da će nekoliko meseci kasnije početi rat, da je jedan od glavnih likova momak iz Kijeva koji izvrši samoubistvo, ili da njegova mama drži novac u banci u Odesi. To odjednom dobija druge konotacije. Ali to je ono što je dobro u teatru”, izjavila je Hapelova.
U skoro 130 godina dugoj istoriji „Galeba”, „momka iz Kijeva”, Kostju Trepleva, igrali su na sceni i u filmu Vsevolod Majerhold, Itan Hok, Filip Simor Hofman. Ovde je to Nils Artcman iz Seminara Maksa Rajnharta. Zašto Kostja nema nikakvu šansu, iako, po tekstu, „ima više talenta od svih drugih zajedno”?
„Više faktora stoji iza toga, privatno najviše majka. On čezne za njenom ljubavi i priznanjem, ali ih ne dobija. Pred kraj je navodno uspešan, tako kaže majčin ljubavnik, ali nije sigurno da li mu se samo podsmeva. Treplev je borac za novi teatar, nove forme, ali društvo ne zna šta bi počelo sa njegovom energijom.”, kaže Artcman.
Da li će evropski pozorišni intendanti zbog moralnih i političkih pritisaka u budućnosti morati da odustaju od ruskih tekstova?
„To bi bilo strašno. Kako se uopšte došlo do toga, jer je ruska literatura nema veze sa situacijom kakva je sada! Ono o čemu se radi kod Čehova je važnije nego ikad. Ja sam vrlo zahvalna da mi je sudbina dodelila ovaj komad”, dodala je direktorka Hapel.
Dolazi vreme da treba odgledati svakog Čehova koji se igra na evropskim scenama ovog leta. Ko zna koliko će nam Čehova biti dopušteno u ovo malo kulture koja se sve više stavlja pod dominaciju političkog. Igrati ruske autore, čak i mrtve, postaje hrabrost.
(RTS)
