PIŠE: Tajana Gudenus
Strpljivo zaceljujući i dalje bolne ratne rane nekadašnji drugovi i drugarice, nekadašnji Titovi pioniri – naši roditelji – danas više ne liče na te bezbrižne studente iz „onih dana“ kada su se ljubavi dešavale na radnim akcijama, kada nije igralo ulogu da li si Dragan/a, Enis/a ili Ivan/a, jer svi su bili „naši“. Ta generacija kao da nikada nije preradila posleratne traume. A i kako bi? Posle rata, umesto oružjem rat je nastavljen političkom instrumentalizacijom medija: „Nismo isti, ne možemo se voleti, ne možemo zajedno!“ sluša ta generacija nekadašnjih pionira i možda neko na trenutak i oseti nostalgiju prisećajući se vremena pre ratnih 90-ih.
Ili pak tog Sarajeva u kom su se, prema rečima moje „tetke iz Beča“ koja je tamo studirala (izbegla 1992. godine) pravile najbolje fešte. Moj „tetak iz Beča“ (takođe izbegao 1992. godine), muzičar i dan danas tvrdi da „Beč nije ništa kakvo je Sarajevo…“ I iako znam da Sarajevo nikada nisu preboleli, a verujem da nije ni ono njih, oni tamo nikada nisu ponovo otišli. „Društvo se rasulo. Nije to više to.“ Ta rečenica me uvek vrati u sadašnjost. Rasuli smo se i mi, koji se tog rata ni ne sećamo. Rasuli smo se, jer je taj isti rat vođen i na našim časovima istorije (a kako čujem, i na časovima povijesti i historije). Naši talenti i naša budućnost su bili u opasnosti da budu protraćeni u državi u kojoj zdrava diskusija nije pozdravljena, u kojoj se u mnoštvu pravilnih odgovora bira pogrešan, u kojoj se – umesto patriotizma koji se zasniva na empatiji, na ljubavi prema svojoj i poštovanju prema ostalim nacijama – forsira netrpeljivost.
Netrpeljivost i nacionalizam koji je kod mnogih mladih ljudi, vaspitavanih od strane nostalgičnih roditelja – nekadašnjih pionira – koji i dan danas čeznu za oživljavanjem ideje bratstva i jedinstva doveo do krize identiteta. “Odakle si?” Meni, koja sam rođena u jednoj od meni najlepših zemalja – Hrvatskoj, a iz koje smo izbegli i koje se iz tog perioda ni ne sećam, meni koja sam šest puta menjala školu zbog poslovnih obaveza roditelja, odrastajući u različitim zemljama, pa i u Srbiji i Bosni i Hercegovini i koja sam sa 17 godina došla da živim “kod tetke iz Beča” u Beč… nije bilo lako odgovoriti na to pitanje. Moj šaljivi odgovor je uglavnom glasio: „Da li imaš sat vremena da ti objasnim?“ Magija Beča, kao i mnogih drugih velikih zapadnih gradova je ta da će vam mnogo ljudi na to reći „E, i kod mene je isto tako“ i samo se nasmejati. Ili će jednostavno promeniti temu, jer to svakako nije ni bitno. “Bitno je gde ideš” je klasičan odgovor koji ćete čuti.
A gde ti ideš, Bosno i Hercegovino? Gde ti odlaze mladi ljudi i zidove čijih fakulteta krase njihove diplome je poznato. Koliko se napatila generacija Titovih pionira napustivši te potpuno nepripremljeno je takođe poznato. Ne možeš se praviti da ne vidiš, da ne osećaš… da smo svi mi jedna duša gde god se sretnemo ovako rasuti. Ali jedno ti priznajem, očeličiti, to umeš. Kao što rekoh, tvoja deca su Spartanci današnjice. I znaj da u jednoj normalnoj sredini, daleko od kuće, ista ta tvoja deca su najbolja. I ona će tebe možda i preboleti, ali da li ćeš ti njih?
Bilješka o autoru: Tajana Gudenus je doktorantica u posljednjem semestru na Glavnom Bečkom Univerzitetu, direktorica digitalne agencije “Go&Grow Digital”, kolumnistica i majka dvoje djece.
