„Evropa je u problemu, a i mi zajedno sa Evropom. Jer nama je Evropa ključno tržište, kako god sagledate. Kad se Evropa zakašlja, mi odmah dobijemo kijavicu“, podvukao je Vlahović.
Kakve posledice može da ima konflikt u Ukrajini na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku?
VLAHOVIĆ: Postoje direktne i indireknte. Direktne posledice su činjenica da u ovom trenutku je za nas ukrajinsko tržište, za izvoz naših proizvoda, nedostupno, a da je izvoz ka Rusiji znatno otežan i već podaci govore da je došlo do jednog značajnog smanjenja u poređenju sa prošlom godinom. To je negde obim od oko 1,8 milijardi evra, dakle obim tog spoljnotrgovinskog prometa, koji je išao ka izvozu u ove dve zemlje. Dakle oni koji su se dominantno oslanjali na te dve zemlje, pre svega na Rusiju, pošto je tamo izvoz značajno veći, problem je veliki u ovom trenutku, kako se brzo preorjentisati. Znam da je čitav niz plantaža jabuka nikao upravo sa idejom da se roba plasira na ruskom tržištu, da je u međuvremenu došlo do supstitucije od strane proizvodnje ruskih proizvođača, međutim malo je teže supstituisati tržište u ovom trenutku u tako kratkom roku. Drugi problem je problem uvoznih sirovina, koje dolaze iz Ukrajine i Rusije. Kada govorim o Ukrajini mislim na koks i na rude gvožđa, pre svega sirovine za železaru Smederevo, odnosno za železare u regionu i to će očigledno značajno poskupeti proizvodnju, jer će morati sa nekih daljih destinacija, jer su troškovi transporta značajno skuplji, da se supstituišu te potrebe za ovim pomenutim proizvodima. Treći problem je problem koji je direktno vezan za energetiku, odnosno za uvoz sirove nafte i gasa i taj problem je u ovom trenutku dvojaki. Prvo, imamo problem transporta, drugo imamo politički problem. Dakle, politički problem, gde mi ne znamo kako će Evropska unija reagovati, da li će doći do potpunog prekida snabdevanja gasom, sa naftom, ako se ne varam, je već došlo, i u kojoj meri će Evropska unija pritisnuti Srbiju, pa time i Bosnu i Hercegovinu, odnosno Republiku Srpsku, da se spoljna politika usaglasni sa spoljnom politikom Evropske unije. Ako se to desi i ako se uvedu sankcije i ako dođe do jednostranog prekida snabdevanja od strane Evropske unije, ne od strane Rusije, onda je Srbija u velikom problemu kada je u pitanju prirodni gas, s obzirom da su rezerve prirodnog gasa u Srbiji jako male i da ne podmiruju ni 10 odsto ukupnih potreba, ako se ne varam, a da je za razliku od nafte nemoguće u kratkom roku pronaći nove izvore i preusmeriti snabdevanje. Dakle to jeste ozbiljan problem, koji se nameće.
Naravno, uveli, ne uveli sankcije, ne treba očekivati da ćemo mi napraviti dugoročni ugovor sa Rusijom oko snabdevanja gasom, koji, ako se ne varam ističe ove godine, pod istim uslovima kao što je bilo i prethodne. Mi smo imali šest miliona kubika dnevno, po ceni koja je bila manja od 300 dolara u ovoj konstelaciji odnosa u situaciji kada je ta cena značajno iznad 1.000 dolara na 1.000 kubnih metara, teško je očekivati da će se čak i u varijanti da se ne uvedu sankcije, postići takve cene. Jasno je da će energetika, odnosno inflacija, koja je pre svega izražena u energetici i hrani, značajno uticati na sve makroekonomske parametre i u Srbiji i u Srpskoj, odnosno u Bosni i Hercegovini, i na čitavom Balkanu i da će to biti jedna od ključnih bitki za očuvanje makroekonomske stabilnosti, jer inflacija, taj pre svega uvoz energenata podižu deficit tekućih plaćanja, narušavaju eksterne balanse, drugim rečima eksterna stabilnost se dovodi u pitanje. Mi smo do prošle godine imali u Srbiji taj deficit tekućih plaćanja na nivou od 4,1 procenat bruto domaćeg proizvoda, a ove godine je već dupliran. Pitanje je kako će se sve to kretati do kraja godine, zbog toga je za sve nas jako važno da dođe do smirivanja situacije u Ukrajini, jer evo kako je Rusija napala Ukrajinu mi imamo prilično neizvesnu budućnost kada je ekonomija u pitanju. Ali to nije sve. Nezavisno od sukoba u Ukrajini, drugi ekonomisti su predviđali da će doći do jednog kranča, ili do nove ekonomske krize. Ovo juče što se dešavalo sa kripto valutama, sa berzama, gde je došlo do značajnih, dramatičnih padova, može da bude uvod u tako nešto, jer je i tržište akcija prenaduvano, tržište nekretnina je prenaduvano, to je sve posledica jednog ogromnog upumpavanja novca, koji se u Evropi dešava od 2014. do danas, to su ogromne količine, to je nekih 60 milijardi mesečno koliko je Evropska centralna banka upumpavala da bi se podstakla privredna aktivnost. To upumpavanje je nastavljeno i dalje, naravno tome je došao kraj. Već se najavljuje da će u narednih nekoliko meseci, do kraja godine vrlo verovatno doći do postepenog zaustavljanja tog programa, takozvanog „quantitative easing“-a, ili upumpavanje svežeg novca, i ta ogromna količina novca je naduvala sve stokove, a ti naduvani stokovi u ovom trenutku se kod nas i u čitavoj Evropi, a i u svetu, to prenosi na tokove. Zato mi imamo inflaciju koja je skoro 10 procenata u Srbiji, 10 zarez nešto u Makedoniji, 8 procenata u Hrvatskoj, dakle mi govorimo o inflaciji koja se bliži, ili je već u nekim zemljama, prešla taj dvocifreni nivo, što je već alarmantna stvar i što je već nešto o čemu treba voditi računa. Na našu veliku nesreću i na našu žalost, kada govorimo o Srbiji, Centralna banka nema tu nekog velikog izbora, jer ta inflacija nije generisana u Srbiji, ona je uvezena spolja. Kada se pogleda struktura inflacije, ta inflacija na koju Narodna banka može da utiče je možda manje od 50 procenata ove ukupne inflacije. I to što u ovom trenutku radi Centralna banka, to je logično, podiže referentnu kamatnu stopu, poskupljuje novac, ali šta može da se desi kao negativni kontraefekat, to je sabijanje rasta. Onda, to je put gde možemo da dođemo, ne samo mi, nego čitava Evropa, Evropa je najkritičnija u ovom trenutku, u takozvanu staflaciju. Znači da stagnira privredna aktivnost, a da raste inflacija.
To je možda najopasnija situacija.
VLAHOVIĆ: To je najgora situacija za ekonomiju, jer se iz toga jako teško izlazi. Mi smo imali tamo, ako se ne varam, sedamdesetih godina posle naftnog šoka, to stanje staflacije, a pre 40 godina, početkom osamdesetih, takođe je bila staflacija u Americi i to je nešto što ekonomisti gledaju kao najveći strah.
Dakle, ulazimo u jednu veliku ekonomsku neizvesnost.
VLAHOVIĆ: Već se nalazimo u ekonomskoj neizvesnosti. Evropa, pre svega, i mi zajedno s njom. Ja ne verujem da će Amerika doći do stanja staflacije, na nju rat u Ukrajini ne utiče dramatično. Mnogo više utiče ovo zatvaranje Šangaja i čitavih gradova u Kini zbog no-covid politike, koja se i dalje tamo vodi i prekida globalnih lanaca snabdevanja, što je posledica kovida prethodno, ali Evropa je u problemu. I mi zajedno sa Evropom, jer nama je Evropa ključno tržište, kako god sagledate. Da li kroz obim trgovinske razmene ili obim investicije, koji se generiše iz Evropske unije ka ovom našem području zapadnog Balkana. Znači, kad se Evropa zakašlja, mi odmah dobijamo kijavicu. Drugim rečima, oni se zakašljaju, kod nas samo što nije upala pluća. Ako Evropska unija padne, postoji taj parametar, ekonomisti su to i izmerili – kad padne aktivnost u Evropi za 1 procenat, to je kod nas pad za 0,6 ili 0,7 procenata i to je ozbiljan problem u ovom trenutku.
Kod nas u Republici Srpkoj, odnosno u Bosni i Hercegovini je situacija malo drugačija i mi smo u težoj situaciji, jer mi nemamo uticaj na Centralnu banku. Čak ne postoji ni mehanizam da se utiče na bilo šta, jer je kurs konvertibilne marke vezan za evro.
VLAHOVIĆ: Jeste, ali ovu bitku neće dobiti Centralna banka, nego onaj ko vodi fiskalnu politiku, a to je Vlada. To znači da se u narednom periodu moraju ciljanim merama podsticati ponuda, a ne tražnja, što je bila karakteristika u čitavom ovom periodu.
Čini li se Vama da je politika zapravo preuzela sve, čak i ekonomiju, da ona sada sve diktira, i da ekonomije u Evropi i Americi postaju ratne ekonomije. Sve se više ulaže u rat, u vojnu industriju. Oni dakle dodatno guraju čitavu ovu krizu.
VLAHOVIĆ: Mi imamo nekoliko procesa koji se dešavaju poslednjih desetak godina, a posebno su izraženi od 2019, 2020. godine sa kovid krizom. Prva stvar je deglobalizacija, što je definitivno dovelo do poskupljenja ponude i do problema globalnih lanaca snabdevanja. Kovid je, pre svega, zaustavio dopremanje sirovina, materijala, poluproizvoda i proizvoda, koji su dolazili sa Dalekog istoka. I onda, kao posledica, mnoge zemlje su počele da sagledavaju svoju ekonomsku dugoročnu politiku, i da kažu pa čekajte, mi moramo da sve to nabavljamo ovde kod nas. To je poskupelo troškove, da se razumemo, zato što je bilo jeftinije proizvoditi u Kini, nego da se to proizvodi u okruženju razvijenih zemalja, koje su tamo investirale. To je poskupelo troškove i to je jednim delom uticalo na podizanje opšteg nivoa cena, odnosno na rast inflacije. Deglobalizacija će nadalje, ukoliko se nastavi, a sve su prilike da će se nastaviti, dovesti do zatvaranja ekonomija, zapravo će uticati na smanjenje ekonomske aktivnosti. A ovo što ste rekli ratna ekonomija, to je zapravo jedna podela, drugačija geostrateška mapa, koja se pravi u svetu, jedan drugačiji poredak, koji je samo ubrzan ovom agresijom Rusije na Ukrajinu i desio se presedan, od Drugog svetskog rata se nije dešavalo, a to je da je Nemačka prvi put izdvojila ozbiljan budžet za naoružavanje.
Sto milijardi.
VLAHOVIĆ: Tako je. I Nemačka će vrlo uskoro biti ključna vojna sila u Evropi. Svi se naoružavaju. Nalazimo se u nekoj atmosferi iščekivanja da će se nešto krupno desiti. Ja se nadam da će pamet dovoljno prevagnuti i da ćemo izbeći neki sukob širih razmera. I što ste na početku rekli, da li mi se čini da politika preuzela ekonomiju? Pa politika je uvek diktirala ekonomiju. Ti kreatori ekonomske politike su vlade i Centralne banke. Te vlade i te centralne banke čine te koji su pobedili na izborima. I znate, kad dođu leve stranke, odnosno stranke leve orijentacije, oni povećavaju socijalna davanja i time guše ekonomsku aktivnost. Kad dođu desničari, konzervativci, makar kad su u pitanju razvijene zemlje, oni smanje poreska opterećenja, smanje poreska davanja i time podižu ekonomsku aktivnost. Primer je Karter-Regan, posle Kartera došao je Regan, koji je podigao ekonomsku aktivnost i imate čitav niz takvih primera u istoriji u razvijenim zemljama.
Posmatrajući ekonomska dešavanja, čini mi se da je sada ovaj ekonomski rat na relaciji Zapad-Rusija zapravo ono „ko će duže da izdrži“.
VLAHOVIĆ: Vidite, čitao sam svašta po našim medijima da je Evropa na kolenima i tako dalje. Evropa neće biti na kolenima. Neće ni Evropa bankrotirati, a neće ni Rusija bakrotirati. Uspostaviće se neka ravnoteža na mnogo nižem nivou. Prvo i osnovno, Rusiji je evropsko tržište za plasman gasa najvažnije tržište za proizvod, koji je za njih najvažniji, znači tržište Evrope za plasman gasa. Godišnje, Rusija plasira više od 160 milijardi kubnih metara prirodnog gasa Evropi i time zadovoljava 40 odsto potreba Evrope. Ali tih 160 milijardi i takse na izvoz, koje se ubiraju u ruski budžet, čini 50 odsto budžeta. Ja ne vidim alternativu gde Rusija može taj gas da plasira, ako ga ne plasira u Evropu. Postoji jedan gasovod ka Kini, to je Sila Sibira 1 i čiji je kapacitet otprilike kapacitet Severnog toka 1, možda nešto malo veći, a koji se u ovom trenutku koristi sa 50 odsto kapaciteta. Gradi se još jedan. Za četiri, pet ili šest godina verovatno će Kina moći da apsorbuje sve količine gasa, koje bi inače išle ka Evropi, ukoliko tu dođe do potpunog prekida. Međutim, postavlja se pitanje po kojoj ceni, kojim uslovima i tako dalje. Ja lično mislim da je za Rusiju Evropa najbolji i najpoželjniji partner kad je u pitanju plasman gasa. Prema tome iscrpljavanje o kojem pričate, makar po mom viđenju, sa ruske strane je u stvari više na rečima i taktičko, nego na delu. Da li će Evropa prekinuti snabdevanje gasom, to ćemo vrlo uskoro moći da vidimo, ali će se naći u velikom problemu. Naći će se u problemu i stanovništvo, naći će se u problemu i privreda i onda će se grčevito i grozničavo tražiti supstitucija, a ona se već traži. Naravno, kad kažem Evropa, ne mislim na sve zemlje Evrope, tu su pre svega ugroženi Nemačka, Austrija, onda ove rubne zemlje, koje se graniče sa Ukrajinom, odnosno tamo sa Rusijom, dakle Bugarska, Rumunija, Poljska, baltičke zemlje, Finska na kraju krajeva. U svakom slučaju Španija neće osetiti, Holandija, Belgija, Francuska, oni neće imati nikakvih problema s tim u vezi u toj supstituciji, ali za dve, tri godine, da li preko novih terminala za prevoz gasa, koji će dolaziti iz Amerike, da li će se vući neka linija iz Izraela ili već ne znam odakle, sigurno će doći do te energetske diverzifikacije. Pitanje na dugi rok – da li se to Rusiji isplati? Naravno i za sve nas, a mi smo tek u problemu. Kad to kažem, u problemu je stanovništvo, koje koristi gas kao sredstvo grejanja. Zima dolazi i možda je bolje već sada na vreme razmišljati o nekim alternativnim načinima snabdevanja i ja mislim da je to jedini pametan potez u ovom trenutku i moj savet, koji mogu da dam stanovnicima.
(Dunav.at)
