Večernji.hr donosi odlomak iz knjige koja će se na kioscima naći od 30. juna 2022. godine, a u knjižarama od 4. jula 2022. godine.
Večernji list objavljuje hit knjigu – autobiografiju Željka Bebeka „Svima u inat“. To je knjiga u kojoj je slavni pevač otvorio svoju dušu i predstavio je čitaocima, kao da ih vadi iz zaključanog sanduka, sve svoje snove i emocije, svoje skrivene životne epizode, uspone i padove, životne prekretnice.
Nema ulepšavanja, pa će zainteresovanog čitaoca iznenaditi opisi Bebekovog detinjstva, sarajevske rok scene, otkrivajući odnos članova kultnog Belog dugmeta, pravni manevar kojim je Goran Bregović postao „večiti gazda“ benda, način na koji je Bebek izbačen iz grupe, početci njegove solo karijere…
Ovom prilikom prenosimo poglavlje u kojem Bebek piše o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta 2005. godine.
***
Odjednom je to postala velika priča i svi su brujali o tome. Telefon mi se nije isključio i adrenalin u mojim venama je podivljao. Bijelo dugme se vratilo! Reklame za koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu vrištale su sa svih strana. Spolja je sve mirisalo na spektakl veka, tražila se karta kao da je finale Svetskog prvenstva. A unutra? Pa, unutra se odvijala prava drama. Zapravo triler koji sam režirao – ja. U proleće 2005. pripremio sam je jer nisam hteo da odustanem od jedinog uslova: svojih cena za te tri predstave. Nikada više nisam želeo da se družim kao da sam deset godina ispao budala u Bijelom dugmetu. Rekao sam svoj broj i poen. Ako uzmeš plati, ako ne, neka ti pevaju Alen i Tifa.
Dolazili su mi brojni emisari i uveravali me da ću biti pošteno plaćen, ali da je cifra koju tražim previsoka. U panici su mi ponudili 40 posto manji iznos, a odjednom mi, u sopstvenom vrpoljenju, otkrili svoju najslabiju kariku. A to je bila Koka-Kola. Naime, u jednom trenutku je jedan od ovih meni nepoznatih likova nepromišljeno izjavio da moram što pre da potpišem papire jer Kola-kola, koja stoji iza projekta, sve dovodi u pitanje ako nema ugovora sa Bebekom.
„Pa reci mi to, to mi je najvažnije! Dakle, Koka-Kola neće raditi bez mene!“ pomislio sam trijumfalno. Naravno, nisam luda da saznam koliko me je ta informacija obradovala. I dodatno učvrstio moj stav da ne odustajem. Zato sam im predstavio svoj novi uslov:
– Uopšte ti ne verujem. Niste mi prijatelji, mi samo pokušavamo da postanemo poslovni saradnici. A pošto ne verujem ni Koka-Koli, koja me nikada nije pozvala i rekla da želi da radi sa mnom, jedini način da pristanem na ovo oživljavanje je da mi odmah isplati sav novac. A kada mi novac dođe na račun, pozvaću banku i pitati da li postoji mogućnost da neko taj novac vrati pošiljaocu. A kada mi iz banke kažu da to ne postoji, da je novac siguran i da samo ja mogu da ga podignem i da njime raspolažem, onda sednem u auto i dođem direktno u Beograd Goranu na probe – bio sam vrlo jasan.
Pritisnuti mojim čvrstim stavom i ultimatumom Coca-Cole, pristali su na moje finansijske uslove. Ipak, uspeli su da me ubede da mi platim delimično: uplata će se slagati pre svakog koncerta, što znači, ako novac ne padne, ne moram da se pojavljujem na sceni.
I zaista, prvi deo novca otišao je pred koncert u Sarajevu, drugi pred koncert u Zagrebu, a treći pred Beograd. Poštovali su cifru koju sam postavio kao neku vrstu kompenzacije za bol i poniženje kada sam u 40. godini izbačen iz benda na ulicu. Kada je moja jedina ušteda bila 94 miliona dinara (oko 7.500 evra), što je bilo u trećini razglasa i rasvete u koju smo uložili Goran, Zoran i ja. Pa su mi njih dvojica platili ta 94 miliona i onda su mi rekli iza leđa: „Šta to Bebek kuka, pa dobio 94 miliona!“ I to je bila takva krađa! Pošto se nije računalo da se razglas isplatio, razglas nije vredan koliko smo ga platili, to je bila fabrika novca. Naravno, Goran nikada više nije razgovarao sa mnom o tome, kao što ne voli da priča o svojim drugim dugovima.
U Beogradu sam dobio kuću u kojoj sam odseo sa Zoranom. Isti onaj Zoran koji me je pre dvadesetak godina izdao kada je glasao protiv mene u Goranovom stanu, iako je ranije obećao da će me podržati. Isti Zoran sa kojim sam uvek spavao po hotelima na turnejama, sa kojima su me zajedno izbacili iz hotela jer smo se bjesomučno zabavljali sa devojkama. Ali sada smo se oboje pravili da smo zaboravili na taj mučni događaj u Goranovom stanu. Između nas dvoje izbio je zid neprijatne tišine.
Prvi put od 1984. godine bilo nas je četvorica iz integralne velike petorke Bijelog dugmeta, koja je 1974. krenula da osvaja Jugoslaviju: Vlado Pravdić, Zoran Redžić, Goran Bregović i ja. Peti član, Ipe Ivandić, mrtav je već jedanaest godina, nakon misterioznog pada sa šestog sprata beogradskog hotela Metropol. Četvorica članova benda, Laza Ristovski, Milić Vukašinović, Điđi Jankelić, Tifa i Alen Islamović, takođe su se pridružila nama četvorici na toj mini povratničkoj turneji.
Imali smo probe u studiju u Goranovoj vili, au njegovoj podrumskoj vinoteci smo probali vina i zabavljali se u pauzama. Bez obzira na rane iz prošlosti, niko nikoga nije uvredio, svi smo se trudili da budemo opušteni i srećni. Setili smo se nekih davno zaboravljenih avantura, zgoda i nezgoda. Smejali su se. Bili su to dani koji su toliko emotivno podsećali na vreme koje smo proveli od 1974. godine. Tada sam shvatio da su moje emocije prema Bijelom dugmetu žive i da su večne. I video sam da to oseća i Zoran, ali i Vlado, koji je posle mene izbačen iz benda. I ko je bio pozvan na događaj kao i ja, jer je Coca-Cola rekla – u igru ulazi samo originalna postava. Šalili smo se, slikali, pijuckali.
Goran i ja smo se jednog jutra dogovorili da sami popijemo kafu. Na kome se možda otvori nekoliko starih rana, ali nije mi bio cilj da podstičem takve teme. Samo sam želeo da vidim da li se nešto promenilo u čoveku kome sam bio okosnica Batona. I koji mi je u proleće 1984. na vratima svog stana, nakon pokretanja glasanja o mom iseljenju, zapretio prstom i rekao: „Nikad više!“
Napravio je kafu, poslužio je, ali pre nego što je bilo ko od nas stigao da je otpije, zazvonio mu je telefon. Prešao je do svog stola, zavalio se u stolicu, stavio noge na sto i pričao. A ja sam sedeo i čekao da se razgovor završi. I na kraju odustao. Nisam ni okusio kafu, izašao sam tiho napolje pokazujući da nije pristojan. Nije bio nimalo pristojan.
U danima koji su usledili, međutim, otvoreno me je štitio pokazujući mi šta je pokazivao u vreme kada sam bio nedodirljiv u Belom dugmetu. Uoči zagrebačkog koncerta Alen i Tifa su protestovali zbog čega je jedan od njih morao da otvori koncert. Nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je Bebek pevao na sva tri koncerta u finalu. I došli su da se žale Bregoviću, bio sam u blizini pa sam sve čuo i video. Tifa je vrlo oštro reagovao: – Neću to više!
Alen ga je podržao: – A neću ni ja!
– Dogovorite se ko prvi peva, Bebek poslednji. Zbogom! – ljutito je odgovorio Goran i pokazao prstom na vrata. Isterao ih je kao male kučiće. I tamo kao da je hteo da mi kaže „Evo, nismo pili tu kafu, zajebao sam tada, a sad sam ti pokazao da se držim za tebe“. (…)
Koševski koncert bio je pun, maksimirski koncert je bio rasprodat tokom noći i jutra, Bon Džovi ga nije toliko natovario, a beogradski hipodrom je na jednom mestu okupio svet kakav je Beograd video. Procenjuje se da je na koncertu bilo između 200.000 i 250.000 ljudi. I te procene su verovatno u skladu sa onim što se može finansijski opravdati. Po mojoj proceni, tamo je bilo 400.000 ljudi, čemu su se neki smejali. A zašto se ne smejati – 150 hiljada je razlika koja je završila u nečijim džepovima. Pa, deo je verovatno završio i u mom džepu. Očekivao bih da Flojd i Stounsi imaju takvu turneju, ali ne i bend koji ne postoji već šesnaest godina. Iza nas je zavladala neviđena pomama, nismo bili lenji rokeri, već zvezde neugasivog sjaja.
Sa zadovoljstvom sam otpevao sva tri koncerta. To je bio prvi put da sam pošteno plaćen za moju vrednost i učešće u nečemu što se zove projekat. Nisam ga prigrlio onako kako su ga predstavili na RTL-u i kako ga je predstavila Koka-Kola. Voleo sam ga na drugačiji, rokerski način, onako kako sam proveo život u bendu. A oni su imali drugačiju viziju, sama ikonografija je pokazala pravu nameru. Po celom stadionu su bile jugoslovenske zastave, na klaviru Titove slike, petokrake. Taj deo priče nije imao nikakve veze sa mnom i jasno sam rekao. Mislim da je iza te priče stajao neko moćan i tako se snašao sa Bregovićem – zaključuje Bebek u knjizi.
(Večernji list)
