Dolazak u Beč za njega je bio veliki šok u negativnom smislu zbog ksenofobije, malograđanštine i nacionalnizma, ali kako kaže, stanje se sada malo promijenilo.
“Ja sam takoreći ratna partija, ona koja je 90-tih godina došla u Beč. Kada je rat počeo, ja obično volim da kažem, da je tada neko ugasio svetlo na Balkanu. Koliko god mi sada želimo da kažemo, došlo je do raspada jedne države, tek sada možemo da kažemo da je to možda i bilo najbolje rešenje za nas. Da sada pustimo politička dešavanja i emocije, to je bilo najbolje za naše narode. Mene je taj raspad jako pogodio, i već sam tada shvatio da od tih novonastalih država neće ništa biti i odlučio sam se na dolazak u Beč u želji da se sklonim svega toga. Ovaj uvod sam napravio sa namerom, jer je za mnoge dolazak u Beč bio jedan kulturni skok, a za mene pad jer sam tada video da sva ta iluzija koju gajimo o zapadu nije tačna. Naša bivša država je imala jako dobar kulturni, sportski i evropski duh koji je mnogo veći od austrijskog. Shvatio sam da i ovdje postoje novine koje su režimske i deo propagande. Čitao sam o svom narodu različite grozote i to me povuklo u jednu histeriju iz koje je jako teško bilo izaći. Video sam zaista svašta, što je kasnije i bila inspiracija za moje priče i stvaranje. Doživeo sam veliki šok u negativnom smislu dolaskom ovde. Mnogi kažu da ukoliko mi ne valja treba da idem dole. Sa druge strane traže od vas da budete integrisani građani, a ako ja kao takav kažem da i ovde postoji i ksenofobija, malograđanština, nacionalizam, oni kažu: ‘E idi odakle si došao.’ Činjenica je da sam došao iz Vojvodine u kojoj ste imali priliku da čujete i mađarski i slovački, pa mi to nikada nije bio problem, čak me i radovalo. To su stvari koje su meni odmah zasmetale. Sada se situacija ovde malo promenila jer je došla masa mladih ljudi koji su ovaj grad obogatili. Arogancija bez pokrića, površnost bez pokrića, neinformisanost bez pokrića, mnogo toga krasi ovo društvo koje još ostaje zatočeno u Kafkinim romanima. Ljutili se oni ili ne, takvi su”, kaže Darko.
Inspiraciju pronalazi u svakodnevnim situacijama u kojima je učestvovao i različitim momentima u bečkom životu kojima je svjedočio.
“Impresija mi je bila da je naš čovek ovde neiscrpna inspiracija ispunjena tragikomičnim situacijama. Ja sam uvek govorio da naša brojnost i blizina čini da mi uvek ostajemo to što jesmo i pokušavamo da se intergrišemo u austrijsko društvo na pogrešan način. Mi smo originalniji od originalnih Srba u Srbiji, samo ti ljudi dolaze iz krajeva u kojem imate i tragove komičnog, paganskog, mitološkog, tragičnog. Beč ne menja ljude koji ga nastanjuju, već oni kompletno menjaju Beč. Nagledao sam se i naslušao različitih priča koje su za mene su neiscrpna stvaralačka inspiracija. Pisaću sve dok osetim da publika prihvata to što pišem. Pokušavam da posmatram te ljude i da ih izanaliziram, ne samo tu njihovu smešnu stranu, nego i drugu, tu tugu koju nose kao ljudi. Prosto su mi legli, i pokušao sam da predstavim i njihov govor, mimiku i običaje. Ta neka bečka muka je i mene zahvatila. Sada sam počeo i da menjam stvaralčke teme, to je nažalost i krst koji nosim. Ljudi očekuju da pišem gastarbajtersku satiru”, kazao je on.
Svoje literarne početke obilježio je pisanjem poezija, a tek kasnije se odlučio na pisanje proze koja je, kako on kaže, nastala spontano.
“Počeo sam da pišem ljubavnu poeziju, što je neki ljubavni sled. Poezija bazirana na našoj lirici i romantizmu kojeg imamo ostaje podsvesno u nama. U nama je usađena dobra tradicija romantizma i srpske lirike. Kada se radi o piscima, mnogo volim Živojina Pavlovića i Milorada Pavića koji je najviše emocionalno uticao na mene. Bohumil Hrabar je isto jako lepo uspeo da prikaže paradoks i apsurd češkog humora. Ruski klasicizam je najjači na svetu po meni, a ti stvaraoci su druga dimenzija. Mislim da mi kao narod ne cenimo svoje umetnike i stvaraoce. Ja sam se iznenadio kada sam video da Rusi cene Mišu Pavlovića. Nemam ništa protiv stranih pisaca, ali mislim da je u našem narodu prisutno to da više volimo strano od našeg. Tuđe treba voleti i poštovati, ali ne na uštrb svoga jer mislim zaista da imamo kvalitet i da smo svetska sila i u književnosti i muzici, generalno umetnosti. Na filmske ekrane, nažalost, mnogo utiče besparica. Mislim da Evropa zajedno sa nama, Bugarima i Rumunima ima šta da vidi. Zapadni trend je zahvatio narod. Mi živimo u anglo-saksonskoj diktaturi koja meni strahovito smeta, a nisu oni najbolji književnici, glumci, muzičari. Rumunima i Bugarima ne možete da dirate u nacionalna blaga, a nas možete vucati, uništiti i blatiti, i mi ćemo to pustiti. Ne cenimo ni naše prirodne resurse, i zato smo tu gde jesmo”, priča Darko.
Materijale za svoje priče nije skupljao namjerno, sve se to desilo spontano, jer nije imao ambiciju da piše prozu.
“Ipak čovek pre četrdesetih ne treba da ulazi u prozna pisanja. Zato ja nisam imao ambiciju da pišem prozu. To je počelo književnim večerima ovde, gde sam ja skidao Šerbedžiju, Kiševića, a i družio sam se sa njima. Onda sam krenuo da čitam satiru malo više, a kako sam se kretao u tim društvima, i sam sam radio razne poslove, krenuo sam to da zapisujem i kasnije je dobilo formu. Od prve knjige nisam imao nikakvu ambiciju. Međutim, to je tako dobro prošlo, a ja nisam ni bio svestan. Mene deo javnosti ne voli, zato što kritikujem društvo i kažem im šta mislim”, rekao je Darko.
Kultura našeg naroda u Beču se nekada dosta razlikovala od sadašnje, ali Darko misli da se i danas mnogo više mora raditi na njoj.
“Kultura u Beču se prije nego što sam ja došao svodila na klubska druženja, televiziju i folklor. Ja tome ne zameram, čak naprotiv, smatram da svi trebamo da radimo ono što nam stvara pozitivnu emociju. Nije sporno ni pojesti pečeno prase, ni popiti pivo, ni odigrati folklor, ali mislim da je u jednom momentu toga u Beču bilo previše. Tada na funkcije dolaze ljudi koji su danas meta mojih kritika. Uvek ću javno reći sve najgore o tim ljudima koji su i danas tu jer se pitam kako ih nije sramota da 25 godina budu na istoj funkciji. Ti klubovi su postavili loš temelj jer su se pojavili ljudi koji su sebi dali titule i počeli da se sami predstavljaju austrijskim institucijama. Emotivno me to mnogo pogađa. Očekivao sam da će se mojim tekstovima stvoriti protivteža pametnih ljudi koji su ovde, međutim, to se nije desilo. Svi ćute, a ja postajem neprijatelj. Što je najgore, ja te ljude ne prozivam zbog njihovih ličnosti već zbog funkcija koje obavljaju. Smatram da ako ljudima ne odgovaraju pojedinci na funkcijama, onda ti pojedinci moraju da budu smenjeni. Ako vam ne valjaju predstavnici društava, Srba u Beču, pa oduzmite im funkcije i pečate. Mi te anomalije predstavljamo u stvarnom životu. Zato nam je predsednik taj koji jeste. Isto je i ovde, mi smo refeksija tog ponašanja. Šteta je da se nadarenost našeg naroda izgubi jer imamo mnogo kvaliteta. Nažalost problem našeg naroda je u ljudima koji nas vode. Mi smo jako kvalitetni, ali nas uvek pogrešni vode”, ističe on.
Put od knjige do pozorišta se isto tako desio spontano, a danas su njegove predstave jedne od omiljenih bečkoj publici.
“Poslije moje monodrame, pokušao sam da taj tekst dam glumcima da odglume. Međutim, moj prijatelj Mirko Babić, jedan bard glumišta monodrame, je gledao moje nastupe i rekao da misli da ću ja to najbolje da predstavim i odglumim. Onda je došlo do toga da sam ja za potrebu filma ‘Sumrak u bečkom haustoru’ kojeg je uradio Mladen Đorđević, morao da uradim pozorišnu predstavu. Ja sam sa nikakvim budžetom i ljudima koji nisu bili profesionalci uspeo da napravim nešto. Prepoznao sam tada ljude koji su imali glumačku harizmu. Naravno, tada sam rizikovao da pred prepunom salom izađem sa takvim ljudima koji nisu profesionalci. Kada smo uspeli svi su bili zadovoljni. Bila je to moja potreba, splet okolnosti i ispalo je dobro, jer sam ja u te ljude verovao. Nezahvalno je sve to, budžet nula, improvizacija kostima, prostora…”, kazao je Darko.
Darko je ostavio poruku mladim ljudima u dijaspori.
“Budućnost mladih ljudi je ovdje sasvim individualna, a moja poruka njima jeste da ne pristaju na kompromise i da sa fakultetima rade u pekarama i da konobarišu. To može biti privremeno rešenje, ali ne smeju dopustiti da to ide u nedogled. A godine prođu, a vi niste više u mogućnosti. Bolje je biti profesor u Srbiji za dvesto eura, nego isti profesor u Austriji koji konobariše za hiljadu evra”, poručuje Darko.
