Nutricionistkinje Eva Vincer i Karin Šindler sa Medicinskog Univerziteta u Beču pokazale su da je detaljno proučavanje navika u ishrani kao i ocenjivanje obroka moguće obaviti uz pomoć digitalnog fotografskog monitoringa. Ovi rezultati mogu da upotpune plan terapije koja je prepisana određenoj grupi pacijenata. Studija je objavljena u „Evropskom časopisu za kliničku ishranu“.
Stacionarni kao i tek operisani pacijenti iz više razloga prekasno uzimaju bolničke obroke: „U zavisnosti od situacije oni mogu da imaju slab apetit ili da ga zbog isuviše ranog služenja jela uopšte nemaju. Za razliku od zdravih ljudi, nedostaci u ishrani kod ovih pacijenata mogu da dovedu do klinički relevantnih problema kao i da negativno utiču na prognozu i lečenje“, objasnila je vođa projekta Šindler.
Po mišljenju stručnjaka za ishranu kvantitativno i kvalitativno uzimanje hrane treba da se kontroliše, kao na primer da li su pacijenti pojeli čitav obrok ili samo prilog. U okviru digitalnog monitoringa je ujedno moguće da pacijenti obaveste bolničku kuhinju o kvalitetu ponuđenih jela. U bolnici se svakog dana sastavljaju takozvani „Protokoli o tanjiru“ gde se na jednom listu papira unese grafički simbol – tanjir – i označi se da li je pacijent pojeo pola ili na primer četvrtinu tanjira odnosno posluženog obroka.
Na odeljenju Opšte bolnice u Beču Eva Vincer je uz pomoć digitalne fotografije izvela pilot studiju kako bi isprobala ovaj novi metod merenja. Ona je u trajanju od sedam nedelja proveravala tanjire dvadeset pacijenata pre i posle završenog obroka. Poslužavnike sa hranom je fotografisala i vagala pre raspodele jela, a merila ih je i nakon jela. Pored toga su pacijenti pomoću „Protokola o tanjiru“ mogli sami da vode evidenciju o količinama hrane koju su konzumirali. Na osnovu poređenja obroka pre i posle konzumiranja, tačno su izračunali koju hranu su pacijenti unosili.
„Digitalni monitoring je validan, tačan i primenjiv u praksi. Njime može da se na osnovu nutritivne vrednosti obroka kvantitativno i kvalitativno izmeri količina konzumirane hrane stacionarnih pacijenata. Samim tim terapeutske mere u ishrani kao na primer dodatni unos tečne hrane mogu da se uvedu ranije“, zaključuju nutricionistkinje.
„Prednost ove metode je pre svega kvantitativno i kvalitativno ocenjivanje ostataka hrane. U budućnosti možemo da očekujemo automatizovano merenje hrane tako što bi se poslužavnici fotografisali, a sakupljene informacije prosleđivale nutricionistima“, zaključila je Vincer.
