Danas je ova hala skladište robe, ali nekad je bila hala smrti. Srpska hala spaja austrijski grad Viner Nojštat sa srpskim gradom Kraljevom. Spaja ih i oktobar 1941. i godina najveće kolektivne traume u istoriji grada na Ibru. Kraljevčani te događaje opisuju kao “smrt u lageru”. Otkud ista hala u dva različita grada koji su udaljeni 780 kilometara? O tome u priči o kraljevačkom oktobru 1941, o Srpskoj hali kao delu koncentracionog logora Mauthauzen, o tome zašto se pojavila inicijativa da se hala vrati u Kraljevo i o kulturi sećanja na Drugi svetski rat u Viner Nojštatu i Kraljevu…
„Tetka Ljilja je otišla do lagera, tamo joj je otac streljan.“
To je rečenica koju je moja nana Milica izgovarala kad god bi joj sestra Ljilja, moja baba, došla u Kraljevo u posetu. Uvek bi prvo odlazila do lagera. Svako u gradu znao je nekoga kome je neko tamo stradao.
Sa školom, organizovano, svakog 14. oktobra, svi kraljevački đaci odlazili su u Spomen-park „Kraljevački oktobar“. Sećam se da sam nepomično sedeo u amfiteatru i gledao predstave. Naročito se sećam jedne predstave u kojoj su Nemci bili obučeni u crna odela i nosili zastrašujuće crne maske zbog kojih sam hteo da pobegnem odatle. Te crne maske dugo sam pamtio.
Sećam se i počasnog plotuna koji je tog dana ispaljivan i da su se deca uvek razletala da pokupe čaure od metaka. I sećam se da nikad nisam mogao da jurim zajedno sa njima.
Sećam se i često ponavljane priče u lokalnim novinama i na televiziji o vatrogasnom orkestru koji je svirajući uspeo da prođe pored Nemaca, izađe iz grada, ode na Goč i tamo se pridruži partizanima.
Sećam se i filma „Crvena zemlja“ u kojem je kao statista učestvovao i jedan porodični prijatelj, čiju su sitnu ulogu u filmu kod kuće uvek čekali i govorili: „Evo Branka“. Sećam se i da se to što se obeležavalo u Kraljevu 14. oktobra zvalo „Oktobarske svečanosti“, da se nije obeležavalo samo u lageru i da se govorilo „o žrtvama fašističkog terora“.
Sadržaj teksta
Kultura sećanja
Naravno, sve ovo što navodim je samo jedno dečje sećanje i impresija na ono što se nekako administrativno zove kulturom sećanja. Taj izraz i ja koristim, nemam bolji. Ali ta kultura sećanja imala je jak uticaj na mene. U deo grada gde se nalazi spomen park nikad nisam voleo da odlazim, nisam voleo da prelazim prugu, nisam voleo ni železničku stanicu koja se tu nalazi, niti da idem na utakmice na obližnjem fudbalskom stadionu.
Kasnije, kada sam radio emisije koje su se bavile kulturom sećanja, bio sam, kao Kraljevčanin, i pomalo ljut na Kragujevac, jer njihovu priču svi znaju, ali kraljevačku ne. Priča o kragujevačkim đacima je, naravno, potresnija od bilo koje druge, a „nesrećna okolnost“ za kulturu sećanja jeste što obe priče „padaju“ u isto vreme, u oktobru. Ali ako bi se broj žrtava uporedio sa brojem stanovnika koje su ovi gradovi tada imali, moglo bi se reći da je u Kraljevu u oktobru 1941. streljano procentualno više ljudi nego u Kragujevcu, i da je zato ono što se u njemu desilo od 15. do 20. oktobra 1941. – „ubilo grad“.
Ipak, nikad nisam voleo ni brojeve ni „takmičenje u broju žrtava“, uvek mi se to činilo pogrešnim i bezdušnim, iako se nažalost kultura sećanja kod nas često samo na to svodi. Ne sećam se da sam kao dete ili kasnije zapamtio ime nekog čoveka koji je streljan u lageru, ne sećam se čak ni imena oca tetka Ljilje.
Hala smrti
Deo priče o kraljevačkom oktobru jeste i priča o kraljevačkoj „hali smrti“, u kojoj su ljudi bili zatvoreni pre nego što su izvedeni na streljanje. O njoj se u Kraljevu malo zna, priču o njoj donedavno nisam znao ni ja.
Lokomotivska hala Železničke radionice u Kraljevu, izgrađena od cigli i gvožđa, 1941. je postojala tek nekoliko godina. Na ime ratne odštete posle Prvog svetskog rata, Srbija je 1920-ih godina dobila novac za izgradnju velike radionice namenjene održavanju šinskih vozila i izradi lokomotiva. Odlučeno je da ona bude u Kraljevu. Hala je završena i proradila je 1936. godine.
Tridesetih godina Kraljevo je bilo industrijski centar, kroz koji je dnevno prolazi čak 36 vozova. Osim fabrike vagona, u gradu je tadila radila i fabrika aviona, a u Kraljevo pristižu i radnici iz svih delova Jugoslavije – Maribora, Sarajeva, Slavonskog Broda, Subotice…
Godine 1942. hala je rasklopljena, spakovana u 400 vagona, i sa kraljevačke železničke stanice odvezena 780 kilometara severno, u Austriju, u grad Viner Nojštat, šezdesetak kilometara od Beča, gde su je ponovo sklopili logoraši Mauthauzena.
Srpska hala u Viner Nojštatu
Kraljevačka hala je preživela Drugi svetski rat i još uvek stoji u Bečkom Novom Mestu. Kolokvijalno je zovu „Srpska hala“, mada retko ko u ovom gradu od 40 hiljada stanovnika zna zašto je srpska i otkud ona kod njih. A priča je takva da zvuči nemoguće da ranije nije bila ispričana.
Otkud, dakle?
Kao i Kraljevo između dva rata, i austrijski grad Viner Nojštat, 780 kilometara severnije, bio je industrijski centar. Još u doba Austrougarske i u vreme Velikog rata, ovaj grad je bio centar vojne industrije. U njemu se nalazila i vojna akademija u kojoj su se školovali i Srbi prečani iz nekadašnje Vojne krajine. Najpoznatije ime vinernojštatske akademije je hrvatski pesnik srpskog porekla, general Petar Preradović, čija unuka Paula fon Preradović je napisala stihove aktuelne austrijske himne.
Kada je nacistička Nemačka 1938. pripojila Austriju Trećem Rajhu, Viner Nojštat je bio važno mesto za nemačku vojnu industriju. U njemu su radile slične fabrike kao i u Kraljevu – fabrika aviona i vagona. Nakon anšlusa, najveći nemački proizvođač lokomotiva, firma „Henšel“ iz Kasela, nastavlja da koristi fabriku u Viner Nojštatu.
Hitlerova vojska u Kraljevo je stigla u aprilu 1941. godine. Stigle su u grad potom i izbeglice iz raznih delova Jugoslavije, najviše iz Slovenije.
Rat stiže u Kraljevo
U leto 1941. u Srbiji se diže ustanak, u avgustu se u okolini Kraljeva organizuju diverzije protiv okupatora, ometaju saobraćajnice, pale se opštinski arhivi, lepe plakati protiv nacista. U cilju gušenja ustanka, kreću i nemačke odmazde.
Krajem leta, 28. avgusta 1941. na glavnom gradskom trgu Kraljevčani su zatekli dva obešena tela: leš Dragomira Vilotijevića, jednog od organizatora partizanskog ustanka iz okoline Kraljeva, koji je prethodno streljan u kasarni pored železničke stanice, i leš ubijenog Miloša Đorđevića, optuženog za saradnju sa komunistima.
Tela su ostavljena da vise i narednog dana, pošto je sutradan bio pijačni dan u gradu, kako bi se stanovništvo dodatno zastrašilo.
U nemačkim racijama po selima u okolini ubijeno je više od 250 meštana. Crnu istoriju na ovim prostorima pisala je 717. posadna divizija, odnosno 749. pešadijski puk nemačkog Vermahta. Divizija je bila većinom sastavljena od vojnika regrutovanih sa teritorije današnje Austrije.
Opunomoćeni glavnokomandujući general u Srbiji od septembra bio je general Franc Beme, takođe rođeni Austrijanac. Velike odmazde kreću u Šapcu, a Beme, u propagande svrhe, kako bi mobilisao vojnike rođene u Austriji, koristi i sećanje na Prvi svetski rat i poručuje: „Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju treba stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo.”
Nakon rata, o tome su u Austriji nije govorilo, preovlađujući narativ bio je da je Austrija bila prva žrtva nacizma.
„Posle rata u Austriji se nije mnogo pričalo o ponašanju Vermahta i SS-a u Jugoslaviji, postojali su neki sudski procesi, ali ono što se dešavalo u ratu nije bilo velika tema“, kaže Bertrand Perc, profesor savremene istorije na Univerzitetu u Beču i koautor knjige o „Srpskoj hali“. „I da, postojala je teorija da je Austrija bila prva žrtva nacizma. Naravno da mnogi nacisti u Austriji nisu mislili da su žrtve, ali im je bilo ugodno da pričaju iz pozicije žrtve izgubljenog rata kako se ne bi mogli proglasiti krivcima.“
Krvavi oktobar
Ali vratimo se na oktobar ‘41. Četničke i partizanske jedinice zajedno napadaju Kraljevo. Bila je to njihova poslednja zajednička akcija. Združenim partizansko-četničkim štabom u opsadi Kraljeva komandovao je major Radoslav Đurić, koji će se kasnije pridružiti partizanima.
Grad je tih dana bio u opsadi, ali i život je stao. Nisu radili pijaca, pekare, nadleštva, nisu izlazile novine, a od stalnih sukoba ustanika i Nemaca pucali su prozori i rušene kuće. Početkom oktobra radnici Fabrike aviona pozvani su da se upišu i prime plate koje su već neko vreme kasnile. U krugu fabrike 4. oktobra 1941. našlo se oko 600 radnika.
„Uredno su popisani, rečeno im je da će biti odvedeni u Lokomotivsku halu Železničke radionice“, priča Mirjana Savić, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Kraljevu. „Alfons Macijevič, komandant Kraljeva, lično se pojavio i rekao da je to zbog toga što imaju saznanja da među radnicima ima saradnika ustanika, ali da oni to čine da bi ih zaštitili od ustaničkih bandi.“ Tako je prva grupa, od 600 radnika, krenula u halu.
„Moji su pre rata imali neke poznanike u Žandarmeriji, jedan od žandarma je dojavio da će biti hapšeni. I moj otac, računajući da će skupljati samo muškarce, sklonio se u Vrnjačku Banju“, priča istoričar Ljubodrag Ristić. „Otac je uspeo je da pobegne, u kući su ostale moja baka Milica Ristić i njena ćerka, moja tetka Ljubica. Bio je i moj stric koji je bio bolestan, njega nisu dirali. Pokupili su baku i tetku, one su odvedene po našem sudu zbog toga što su bile iz komunističke porodice.“
Kraljevo je bilo opkoljeno, a stanovništvo iz okolnih mesta bežalo je od sukoba u grad. Ka gradu je iz Ribnice krenuo i kazandžija Stojan Spasić sa porodicom. Zaustavljen je na mostu, porodica je odvojena na stranu, a Stojan odveden u lager.
Lokomotivska hala Železničke radionice postaje sabirni logor.
Nemački vojnici su 10. oktobra priveli i radnike Železničke radionice, njih 800, a 14. oktobra je uhapšeno oko 360 radnika Železnice.
Među taocima
U hali od 19 hiljada kvadrata našli su se taoci od 16 do 60 godina, 108 njih imalo je manje 18 godina, uglavnom učenici ili šegrti. Muškarci između 25 i 45 godina, u punoj snazi, bili su većina u hali. Porodice su im do ulaza u halu donosile hranu, a oni su im iz hale pisali pisma.
U jednom od njih se na primer navodi: „Stano, ela, pošalji mi kupus ili drugo nešto što mogu da jedem kašikom i bar pola kila rakije jer je ladno. Pazi na decu, ljubim te i Vladu i Veru.“
Ili: „Nado, molim te pošaljite mi pola pakla onog duvana što mi je ostalo na ormaru i nek mi šura uzme dva tabaka hartije papirlije.“
„Među taocima je bilo i inženjera od kojih je Dragoslav Antonijević bio jedan od najtalentovanijih inženjera onog vremena“, kaže Mirjana Savić. „Oni su sve vreme na prašnjavom podu crtali šeme kako bi trebalo da se završi hala i da se optimalno iskoristi njen prostor.“
Zatvoreni u hali nisu znali za nemačku naredbu broj br. 2848/41 od 10. oktobra. General Franc Beme je u njoj napisao: „Bude li gubitaka među nemačkim vojnicima ili folksdojčerima, teritorijalno nadležni komandanti, sve do komandanata pukova zaključno, narediće odmah streljanje protivnika prema sledećim stopama – za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera 100 zarobljenika ili talaca, za svakog ranjenog 50 zarobljenika.“
„Noć pred streljanje u hali je jedan iz dalje rodbine mom dedi predložio da pobegnu“, kaže Vladimir Spasić, Stojanov unuk. „On mu je rekao: ‘Imam decu, šta ću da bežim, nisam nikom skrivio ništa.’ Po tom detalju vidi se koliko nisu bili svesni da će ih streljati. Taj rođak je pobegao i on je preživeo.“
Odmazda
Ljudi su verovali da će u hali biti nekoliko dana koliko traje blokada. Za ovu kvotu Vermahta nisu znali ni ustanici, četnici i partizani. Veliki napad na Nemačku vojsku desio se 15. oktobra. Stradalo je 80 ustanika, ali i Nemci su brojali žrtve: 14 ubijenih i 10 ranjenih.
Uvedeno je vanredno stanje, u 9.20 ujutru naredba je izlepljena po gradu. Bio je to trenutak kada je trebalo ispuniti kvotu Franca Bemea. U kvotu nije ušlo onih 80 ubijenih ustanika.
„Vrata od hale se zatvoriše i mi ostasmo napolju. Bilo nas je oko 100. Pokazaše nam gomilu alata i narediše da svako uzme ašov, pijuk ili lopatu. Tada nas postrojiše po trojicu i pod stražom povedoše uz prugu prema Ložionici. Zaustavili su nas na velikoj ledini, obrasloj žbunjem, u krugu Železničke radionice… Nemci su nam rekli da ne kopamo rovove prema sredini već samo okolo, tako da je sada ono što smo kopali predstavljalo veliki kvadrat na čiju smo sredinu bacali iskopanu zemlju.“
Ovo je sećanje Marka Slomovića, jednog od svega nekoliko ljudi koji su preživeli streljanje u oktobru 1941, a svi prethodno bili zatočeni u hali. Rečeno im je da idu da kopaju rovove, oni su se rado latili posla jer su danima bili zatvoreni u hali i željni čistog vazduha. Kopali su rovove koji su postali njihove rake.
Marko Slomović se kasnije prisećao: „Primetio sam ispred nas nekoliko mitraljeskih gnezda… Sve nade u život odjednom su pale u vodu… Neki su izleteli iz našeg stroja i na nemačkom počeli da objašnjavaju da imaju malu decu, drugi su mirno čekali da im mitraljeska zrna prekrate život, a neki su počeli da grde Nemce, da ih psuju, proklinju. Mitraljeski rafali su sve to prekinuli …”
Tokom prva dva dana, 15. i 16. oktobra streljano je 1.755 ljudi, među njima i 19 žena. Ubijene su i Milica i Ljubica Ristić.
„Među ženama je bila i doktorka Mileva Karajović koja se na savršenom nemačkom jeziku obradila Alfonsu Macijeviču pozivajući se na Ženevsku konvenciju, Crveni krst… Streljana je zajedno sa drugim ženama“, kaže Mirjana Savić.
Kako bi se ispunila propisana kvota, pomerane su starosne granice, prikupljani su mlađi od 16 i stariji od 65, tinejdžeri i ljudi iz bolnica.
Mnogo je priča iz tog oktobra 1941. godine, poput one da su jednom dečaku Nemci prelazili rukom preko brade kako bi otkrili da li se brije i da li ih laže za godine.
Sakupljali su ljude po ulicama i bolnicama, Dimitrijevići su ostali bez devet muških glava, svešteniku Petroviću ubijena su tri sina, apotekar Marković je ubijen zajedno sa svoja dva sina, železničar Blažević zajedno sa tri sina.
Kraljevo je tada imalo oko 13 hiljada stanovnika, u samom lageru ubijeno je 2.200 civila. Zajedno sa ubijenima van lagera taj broj je još veći. Za samo nekoliko dana, od 15. do 20. oktobra 1941. godine „ubijen je grad“.
„Dan ili dva pošto su mu ubijeni majka i sestra, otac je za to saznao, dok je bio još u Vrnjačkoj Banji. U porodici se pričalo da je on te noći, kada je saznao, potpuno osedeo, imao je tada 40 godina“, priča Ljubodrag Ristić.
„Kako mi je tetka rekla, u gradu se znalo odmah“, seća se Vladimir Spasić. „Nakon određenog vremena pokupili su žene i decu, i naredili im da odu do stratišta. Videlo se da je to nova raka. Tamo su bili nekakvi nemački saradnici, koji su pazili na njih i onda im rekli: ‘Tamo su vaši.'“
780 kilometara severnije
U to vreme u Viner Nojštatu kompanija „Henšel“ iz Kasela osim vagona počela je da proizvodi i topove. Ali za nove poslove bila im je potrebna i nova hala. Stratezi Trećeg Rajha dosetili su se gde tu halu mogu da pronađu. U aprilu 1942. odlučuju da Lokomotivsku halu železničke radionice, ili lager – kraljevačku halu smrti – rasklope i prenesu u Austriju.
Hala sagrađena od cigli i gvožđa bila je jednostavne konstrukcije, pa je taj posao bio moguć. Ali Nemci nisu mogli da nađu radnu snagu, tražili su je i u Kragujevcu. Krajem godine su rasklopljenu halu u 400 vagona iz Kraljeva poslali za Viner Nojštat.
Zatim su zarobljenici iz koncentracionog logora Mauthauzen prebačeni u Bečko Novo Mesto, na posao sklapanja hale o čijoj istoriji nisu ništa znali. Gradilo ju je oko hiljadu logoraša. Kada je Srpska hala završena, postala je deo koncentracionog logora Mauthauzen.
„Nigde se nije desilo da se jedna cela hala konfiskuje i iz jedne države prebaci u drugu kao što je slučaj u Viner Nojštatu“, kaže Bertrand Perc.
Od 1943. Srpska hala nastavila je da ispisuje ružnu istoriju. Razlika je bila samo što su unutra sada bili logoraši drugih nacija – najviše je bilo Poljaka i Francuza. U njoj je krenula proizvodnja rakete „fau 2“, prve rakete dugog dometa kojom je bombardovan i London. Razlog je bio taj što je u hali visokoj 30 metara mogla da stoji uspravno.
Ubrzo, međutim, saveznici počinju bombardovanje ovog grada. Viner Nojštat je bio prvi grad na teritoriji Austrije na koji su saveznici bacali bombe, to je i najviše bombardovan grad u Austriji.
„Kada su 13. avgusta 1943. krenuli napadi, tada je proizvodnja ‘fau 2’ rakete uveliko radila. Saveznici su želeli da onesposobe proizvodnju avijacije, dok su nacisti pak mislili da saveznici znaju za proizvodnju raketa, što nije bio slučaj. U novembru 1943. se desilo najveće bombardovanje. Tog trenutka se prekida proizvodnja raketa, koju su nacisti prebacili u podzemna skloništa kod Nordhauzena“, kaže Perc.
Srpska hala kao deo logora Mauthauzena postojala je sve do 1945. Ovaj podlogor evakuisan je pred naletom Crvene armije. Mesec dana je 550 logoraša marširalo, gonjeno SS čuvarima. Ne zna se tačan broj stradalih tokom marša.
Istoričar Mihael Rozeker iz Komiteta „Mauthauzen“ u Viner Nojštatu jedan je od najzaslužnijih što je na ulici ispred hale 2005. godine postavljen spomenik koji podseća na njenu sudbinu. Kaže da je spomenik podignut uprkos vlasniku hale koji se tome protivio. Na spomeniku piše da je Srpska hala bila deo logora Mauthauzen, ali se spomenik odnosi na drugi deo istorije, od 1943-1945. godine, događaji iz Kraljeva nisu pomenuti.
„Srpska hala je dvostruki svedok zločina nacističkog režima, najpre zločina Vermahta, a onda i zločini kroz industriju i privredu, kroz stvaranje koncentracionog logora i prinudnog rada“, kaže Mihael Rozeker. „Jednom godišnje ovde organizujemo memorijalni događaj gde se između ostalog priča i o zločinima počinjenim u Srbiji i Kraljevu. Ne delimo priče iz Drugog svetskog rata, pričamo otvoreno o svim počinjenim zločinima, kako bi pokazali povezanost udruženog zločinačkog poduhvata nacističkog režima tog vremena.“
U Srpskoj hali 2023.
Snimajući emisiju o sudbini kraljevačke hale, hteli smo da snimimo i kako ona danas izgleda iznutra, ali kameri RTS-a to nije bilo dozvoljeno. U halu sam ušao i prošetao njom zajedno sa Vladimirom Spasićem, potomkom streljanih. On je u halu doveo i sina, istoričara koji studira u Beču, kako bi mu pokazao gde je njegov pradeda Stojan proveo poslednju noć pred streljanje.
Onda smo izašli. U ruci smo imali fotografiju kraljevačke hale iz 1941. i tražili smo najbolji ugao da halu snimimo spolja, kako bismo uporedili njen izgled nekad i danas. Hala je vremenom pretrpela promene, neki delovi su dograđeni, ali ulaz u Srpsku halu danas verno podseća na kraljevačku halu smrti iz 1941. godine.
Nakon Drugog svetskog rata hala je menjala vlasnike i namene. Danas je u privatnom vlasništvu. Natpis na hali „Rogue“ odnosi se na prezime jednog od prethodnih vlasnika koje je kasniji vlasnik zadržao. Srpsku halu danas iznajmljuje kompanija koja je koristi kao skladište robe. U Kraljevu bi rekli lager. Reč je o nemačkoj reči koja označava skladište.
Povratak u Kraljevo?
Od 2018. hala je pod zaštitom austrijske države, to znači da ne može da bude srušena, ali u njoj nema nikakve table koja podseća na njenu ružnu istoriju. Šta s njom? Nedavno je od ministra i Kraljevčanina Gorana Vesića stigla inicijativa da se hala otkupi od vlasnika i vrati u Kraljevo.
„Ja sam odrastao na uspomenama na streljane, ali priču o hali, da je preneta u Austriju i da je nekim čudom preživela rat, to nikada nismo učili u istoriji“, kaže Goran Vesić. „Ovo je zaista divna prilika da se hala vrati nazad kako bi se ovde napravila stalna postavka. U međuvremenu sam saznao da je ta hala kod njih bila deo kompleksa logora Mauthauzen i da zbog toga i za Austrijance ima određenu vrednost, ali s obzirom na njenu veličinu jedan deo te hale zaslužuje de bude u Kraljevu kako bi i mi ovde imali postavku na jedan od najtragičnijih događaja u Srbiji u Drugom svetskom ratu,“
„Ideju da se hala vrati u Srbiju imao sam i ja, zajedno sa Milicom Tomić, srpskom umetnicom i profesorkom u Gracu, ali tada hala još nije bila pod zaštitom“, kaže profesor Bertrand Perc. „Moje mišljenje je da hala povezuje mnoge priče iz prošlosti, masakr u Kraljevu i koncentracioni logor Mauthauzen, a posle rata u toj hali održan je jedan od najvećih štrajkova ikada u Austriji. Mislim da je došlo vreme da se ozbiljno pozabavimo tim pitanjem i nađemo pametno rešenje. Jer sećanje na tu halu mora da ostanu i u Viner Nojštatu, kao i u Srbiji, naravno.“
Profesorka Univerziteta u Beču Gordana Ilić Marković za halu u Viner Nojštatu je čula kad je istraživala događaje iz Prvog svetskog rata, naročito posle objavljivanja knjige o Roda Rodi, austrijskom propagandnom novinaru i piscu:
„Slučajno, kada sam krenula na put da bih prošla put Austrougarske vojske i videla ono što je zapisano o njemu, došla sam u Viner Nojštat i kupila kartu za predstavu ‘Poslednji dani čovečanstva’ Karla Krausa, koja se izvodila upravo u Srpskoj hali. I tu već počinju pomešana osećanja, Znala sam šta je Srpska hala i kako je stigla u Bečko Novo Mesto, i naravno da sam se pitala zašto je predstava u toj hali. Međutim posle odgledane predstave koja traje sedam sati, upravo u tom prostoru sam doživela sve ono što je Karl Kraus i hteo da postigne pisanjem te drame – njegova predstava nije mogla da ima bolje mesto. U trenutku kada sam bila na predstavi, moje misli su bile posvećene 1914. godini, ali par dana kasnije došla sam u Kraljevo i videla fotografije iz oktobra 1941. Kao da je neko režirao taj moj put. Tako da se to duboko urezalo u meni, i ta hala koju zovem Kraljevačka hala, i sve u vezi sa njom.“
Neispričane priče
Na mestu nekadašnjeg lagera u Kraljevu se nalazi veliki spomen park. Ograda spomen parka odavno je ukradena, ispred parka je vagon koji je pre nekoliko godina zapaljen. Vagon je simbol izbeglica koje su se našle u Kraljevu 1941, misleći da su pobegli od smrti. Ni njihove priče nisu ispričane.
Jedna od neispričanih je priča o satu jednog Slovenca, čije je ime zaboravljeno, a koji je bio radnik Fabrike aviona. Sat je sačuvao njegov kolega Savko Nikolić koji je u lageru imao zadatak da sahranjuje streljane. Među njima je pronašao još uvek živog druga iz fabrike, koji mu je predao svoj sat da ga odnese njegovoj porodici za uspomenu – ako preživi rat i ako ih pronađe, a ako ne, da ga on sačuva.
Savko Nikolić je preživeo, ali nije uspeo da nađe porodicu ubijenog i čuvao je njegov sat čitavog života. Sa njim je i umro.
Mogla bi u Srpskoj hali da se ispriča priča i o biciklisti iz Kraljeva Stojanu Stojiću. Nije bio u biciklističkoj reprezentaciji Kraljevine Jugoslavije, ali se sam prijavio da učestvuje na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine.
Sa biciklistom Daletom Nišovićem, krenuo je na put iz Grčke, iz Zevsovog hrama u Olimpiji, da bi preko Srbije, Beča, Budimpešte i Praga stigao do Berlina.
Njihov put je bio medijski propraćen i u samoj Nemačkoj, štampane su razglednice sa njihovim likovima i podacima, od čije prodaje su finansirali povratak u Kraljevo gde im je priređen veličanstveni doček. Iz Berlina su doneli i knjigu koju su potpisali Hitler i druge fašističke vođe, kao i olimpijsku zastavu.
Zatočenom u kraljevačkom lageru nije pomoglo ni što je nemačkim vojnicima pokazao knjigu sa potpisima Hitlera, Gebelsa i Geringa, kako kaže Mirjana Savić iz kraljevačkog muzeja.
Ne razumem se u memorijale, ali znam kakav je utisak na mene ostavio Jad Vašem: stradali imaju svoje sandučiće, svako sanduče čuva po jednu životnu priču, a osamdeset godina kasnije podaci o stradalima i dalje pristižu. Svestan sam da za Jad Vašem radi čitava armija ljudi širom sveta, ali ipak zamišljam Srpsku halu kao deo spomen parka Kraljevački oktobar.
Moglo bi se u Srpskoj hali ispričati i o poznatom kraljevačkom harmonikašu Svetozaru Živkoviću, streljanom u lageru, ocu kasnije čuvenog pevača Predraga Živkovića Tozovca koji je nasledio očevu harmoniku i na njoj naučio da svira…
U hali bi moglo da se nađe više od 600 fotografija stradalih koji se danas čuvaju u Narodnom muzeju u Kraljevu: Milice i Ljubice Ristić na primer, predmeti koje je Ljubica izvezla.
Mogla bi da se nađe fotografija apotekara Markovića, indeks sa Praškog univerziteta Radmile Karajović ili fotografija streljanog kazandžije Stojana Spasića na kojoj stoji pored kazana nasmejan, okružen potomcima, glava porodice. Kultura sećanja je valjda da se sećaš ljudi i njihovih života.
Ovih dana saznao sam kako se zvao otac tetka Ljilje s početka priče. Zvao se Stanoje Marković, živeo je u selu Ratina, imao je prodavnicu sa povrćem i vođem u centru grada. Kad je krenula racija, sakrio se. Kada su nemački vojnici otišli, mislio je da je gotovo i izašao iz radnje, ali Nemci su se vratili i odveli ga. Žena je trčala za njim, noseći mu kaput, a on joj je rekao: „Vrati se i pazi na Ljilju.“ Ljilja je tada imala jednu godinu.
Dok sam za OKO magazin montirao prilog o Srpskoj hali u Viner Nojštatu, javili su mi da je tetka Ljilja umrla – zaključuje autor Stevan Kostić.
(RTS)
