Piše: Tajana Gudenus
Da li verujete u slučajnosti?
Da li mislite da je slika koju Vi imate o jednom narodu, zemlji, kulturi… slučajna?
Nije. A, evo i kratke priče koja će obrazložiti kratak odgovor.
Iz udobnosti svoje fotelje odluče tako ponekad poneki političari, uz podršku lobija i njima naklonjenih sistema da sruše pokoji most, pogode pokoju zgradu, žrtvuju pokoji prvi red ratnih piona. I dok medijske mašinerije finansirane od strane istih tih lobija i sistema na različitim stranama sveta ispaljuju svako svoju verziju iste neispričane priče formira se, po ko zna koji put, netrepeljivost.
“Onim drugima” se oduzima ljudski oblik, „ti drugi“ bivaju predstavljeni kao nemilosrdni krvnici, koji, eto, nisu ništa bolje ni zaslužili. I koliko god se pojedinačne verzije priča na različitim stranama sveta po pitanju definicije lovca, plena i početka radnje razlikovale, toliko im je identična glavna zajednička osobina, a to je odsustvo multiperspektivnosti. I dok ti isti različiti mediji na tim različitim stranama sveta pažljivo selektuju informacije u cilju potvrđivanja samopostavljenih agendnih hipoteza ignorišući sve ono što bi dovelo u pitanje iste, čitalac će pomisliti da je stvar jasna. Jedni su dobri, drugi su loši. Jer taj isti čitalac u mnoštvu svojih obaveza ni nema vremena da se dublje bavi tom tematikom. Pa, za to i imamo medije, zar ne?
Paa, da. A ti mediji – posebno za vreme rata – imaju PR agencije i takozvani “agenda setting”. Kakve veze imaju sada PR agencije? Uglavnom, veoma snažne. Plaćene i angažovane od strane vlada (učesnika rata) i njihovih saveznika ove agencije veoma uspešno postavljaju medijske agende i manipulišu istim u interesu svojih projektodavaca. Još za vreme rata u Biafri 1967. po nalogu projektodavca Nigerije delovale su britanska agencija Burson- Marsteller Associates, te američka PR-agencija Ruder Finn, kao i ženevska agencija Markpress, utičući na način izveštavanja o ratu, u cilju pridobijanja svetske javnosti na stranu svog projektodavca. Taj slučaj se smatra prvim poznatim slučajem korištenja ove vrste “ratnog marketinga”. Od tada je isti ustaljena praksa.
“Odluči se na čijoj si strani“ slušam tako ja, po ko zna koji put za vreme ko zna kog već rata. Na strani starice čije je ognjište porušeno, na strani majke koja oplakuje sina i na strani dečaka koji je izgubio nogu u eksploziji. Samo na njihovoj sam strani. Oduvek i zauvek.
