Nikolić tvrdi da se od njegovog dolaska u Beč dosta toga promijenilo u vezi sa studiranjem u Beču.
“Struktura studija, pa i zakoni, su se promenili danas u odnosu na vreme kada sam ja došao. U to vreme nije bilo prijemnog ispita i studiranje je bilo besplatno na Bečkom univerzitetu. Takođe je bilo komplikovanije snaći se u vrtlogu austrijske administracije. Danas se situacija promenila, zakoni su strožiji, školarina se plaća a postoji i prijemni ispit za biologiju, pa se čak i traži veći stepen znanja nemačkog jezika”, kaže on i dodaje da veliku olakšicu i pomoć predstavlja bečki ogranak Organizacije srpskih studenata u inostranstvu, koja pruža sve informacije u vezi studiranja, administracije i raznih događaja u Beču.
Njegovo interesovanje za medicinu dolazi od roditelja, koji su i sami po struci zdravstveni radnici, ali i dede koji je bio nastavnik biologije i hemije i koji je u njemu probudio ljubav prema biologiji, tek kasnije se probudilo pravo interesovanje za ovu nauku.
“Interesovanje se probudilo u srednjoj školi. 21. vek je vek molekularne biologije, novih naučnih otkrića, gde se sa razvojem tehnologije i novih metoda radi na personalizovanoj medicini, regeneraciji organa, kao i na otkrivanju leka za mnoge bolesti i njihovoj prevenciji. Ovo predstavlja veliki značaj za ljudsku civilizaciju i radujem se da budem deo toga”, ističe Nikolić.
Nikolić se u osvrnuo i na razlike u studiranju u Austriji i Srbiji, tvrdeći kako su u Austriji uslovi bolji nego u Srbiji.
“S obzirom da sam došao u Austriju u vreme postojanja tadašnjeg viznog režima, čekajući vizu sam krenuo sa studiranjem na Biološkom fakultetu u Beogradu. Od samog početka smo morali puno da učimo i stalno smo imali obavezna predavanja i vežbe, pa čak i prvi kolokvijum nakon samo prve nedelje studiranja. Laboratorije su u lošijem stanju nego u Austriji i nisu tako dobro opremljene, što vodi ka posledici toga da ima malo samostalnog rada a više grupnog. U Austriji je drugačija situacija, gde ne postoje kolokvijumi već samo završni ispit a predavanja takođe nisu obavezna. Na fakultetu su laboratorije dobro opremljene i postoji više samostalnog rada. Nauka u Srbiji je nažalost u lošijem stanju nego u Austriji što je velika šteta s obzirom da imamo mnogo dobrih i pametnih studenata koji su, kao i ja, iskusili svoju sreću van zemlje. Ipak se nauka u Srbiji popravlja i trudimo se da ne zaostajemo za drugim zemljama, jer takođe imamo puno svetskih poznatih i odličnih stručnjaka, naučnika i lekara”, priča on.
Međutim, ovaj perspektivni momak nije bio samo aktivan u sklopu svojih studija, a i današnjeg posla, nego je takođe bio aktivni član različitih društava i organizacija, koje su mu, kako tvrdi, ostale u lijepom sjećanju, a u nekima od njih je i danas još uvijek aktivan.
“Živeći u Beču sam iskusio dosta toga. Trudio sam se da upoznajem što više ljudi i da budem svestran jer je Beč grad bogate istorije i kulture. S obzirom da sam takođe završio i muzičku školu u Srbiji i tamo bio aktivan na mnogim događajima u gimnaziji a i van nje u tadašnjoj etno grupi ,,Mozaik“, ovde sam igrom slučaja postao član orkestra u kulturnom umetničkom društvu ,,Bambi”, gde sam kasnije počeo da igram folklor. Igrajući folklor sam dosta putovao i upoznao mnoštvo ljudi u Austriji i van nje. To je jedan upečatljiv deo mog života u Beču i rado ga se sećam. Sa druge strane, član sam Organizacije srpskih studenata u Beču koja je osnovana 2011. godine sa ciljem pomaganja našim studentima u raznim iskušenjima koja ih očekuju nakon dolaska u Beč. Do danas se organizacija dosta razvila. Mi smo se trudili da studentima pružimo informacije na maternjem jeziku o mnogobrojnim fakultetima u Beču, potrebnoj dokumentaciji, životu, izlasku, a takođe dva puta godišnje organizujemo putovanja u Austriji ili van nje i razna okupljanja. Počev od 2014. godine sam aktivni član organizacije, odnosno novinarskog tima koji je zadužen upravo za istraživanje i pisanje informativnih tekstova za buduće i sadašnje studente a već skoro 2 godine sam na funkciji vođe medijskog sektora”, priča Nikolić za dunav.at.
Upečatljivo vrijeme njegovog boravka u Beču je završetak master istraživanja, a i današnje zaposlenje na klinici AKH, gdje je sa uslovima rada poprilično zadovoljan.
“Još jedno upečatljivo vreme mog boravka u Beču je završetak mog master istraživanja koje sam radio u AKH. Niz slučajnih okolnosti me je doveo do moje profesorke koja mi je ponudila veoma interesantno istraživanje. Mnogo dobro sam se uklopio u radno okruženje i mnogo zavoleo svoje kolege i profesorku koji su Austrijanci, koje sam takođe naučio malo srpski. Oni su se dosta zainteresovali za moj život i način dolaska i snalaženja ovde, što pre nisam iskusio i bilo mi je veoma drago zbog toga. Takođe smo bili srećni kada smo saznali da mogu da ostanem još godinu dana na istraživanju jer sam imao veoma dobre rezultate. Tako sam uspeo da dobijem radnu vizu i da ostanem sa njima”, kaže Nikolić i ističe da AKH, kao najveća bolnica u Evropi, pruža dosta zanimljivih događaja i seminara, dok su uslovi rada solidni, te da postoji mnogo projekata i saradnji sa drugim klinikama.
Jezičke prepreke nisu stvarale probleme Nikoliću, koji je 3 godine bio na poziciji asistenta u sklopu svojih studija.
“Nakon volontiranja u jednoj laboratoriji, profesor mi je ponudio da budem asistent na vežbama iz humane genetike za studente prve godine medicine. U početku sam imao malu nervozu oko toga kako će to izgledati ali je bilo bez problema. Bilo je vrlo malih poteškoća sa nemačkim ali to sam brzo prevazišao i na kraju sam bio na ovoj poziciji tri godine. Svakako je bilo jedno veoma interesantno iskustvo. Takođe je bilo i naših studenata u grupi pa čak i poznanika, pa sam mogao i na našem jeziku da objasnim materiju”, kaže Nikolić.
Ovaj mladi naučnik se takođe osvrnuo na svoje planove u budućnosti, tvrdeći kako je trenutno zadovoljan svojim poslom, ali i kako bio volio da se isproba u drugim sferama, kao što su farmaceutske kompanije ili neke druge klinike.
Za kraj je našim čitaocima ostavio poruku.
“Teško je prelomiti i napraviti veliki korak dolaskom u stranu zemlju na studije, gde se prekida dotadašnji način života i gde se izlazi iz komforne zone. Svako treba da da sve od sebe da bi uspeo u inostranstvu i da iskuša svoju sreću. Steći će se velika samostalnost i odgovornost koja je bitna u životu. U početku će biti najviše teško zbog prisustva nostalgije i jezičke barijere ali vremenom će sve doći na svoje. Ako ipak ne uspe, uvek postoji mogućnost vraćanja kući ali to treba da bude krajnja opcija. Preko trnja do zvezda.”
(dunav.at)
