Vesna Milovanović: U Srbiji se više osećam kao stranac nego u Beču

Vesna Milovanović, rođena 1971. godine, iz rodnog je Beograda u Beč došla kao trinaestogodišnjakinja. Trenutno je zaposlena u firmi Ottobock koja se bavi izradom ortopedskih pomagala. Za dunav.at je podijelila svoje iskustvo dolaska u ovaj grad, ali i razliku života nekada i sada.

“U Srbiji sam završila šesti razred osnovne škole 1983. godine i onda sam ovdje morala da ga ponavljam jer je bio takav zakon zbog učenja jezika. Iz ove perspektive, možda je to i bilo dobro za neke stvari koje su se kasnije odvijale. Pre toga sam živela kod bake, a moj tata je došao neposredno nakon mog rođenja u Beč, a nakon njega i moja majka. Nažalost, nakon šest meseci po dolasku, ona je poginula i ja sam morala ostati kod bake. Nisam imala ni želju ni volju da dođem ovdje. Došla sam u Beč na leto da čuvam sestru od strica koja je operisala slepo crevo i obećali su mi da će me vratiti nazad. Baka je tada bila bolesna i nije mogla da me pazi i tako sam ostala ovde, odnosno došla kod tate, brata i maćehe u Beč. Snalaženje je na početku bilo strašno, ali sam ja svake godine rapuste provodila dole. Ono što je upečatljivo za taj period jeste činjenica da škole dodeljuje grad, a ja tada nisam mogla da biram školu, i sve moje drugarice koje sam tada poznavala nisu išle sa mnom u školu. Tako da je mene tata ostavio ispred škole i pokazao mi  gde je ulaz, to je bilo sve. Za dete koje ima 12 godina da ulazi u učionicu gde nikoga ne poznaje, je nešto užasno. Tu je bilo nekoliko naših djevojaka i momaka. Ja sam učila jezik tako što bih nastavnika pitala šta određena reč znači i on bi mi odgovorio. Imala sam sreće što je moj otac tečno pričao i pisao nemački, pa mi je on pomogao da savladam jezik. Tada si do kraja druge godine morao imati ocenu iz nemačkog, a ja sam već u prvom polugodištu imala upisanu ocenu”, kazala je Vesna.

Kulturološke razlike su i tada postojale, ali su bile mnogo manje, a ljudi su se, kako Vesna kaže, mnogo više uzajamno pomagali.

“Tada smo se svi družili, i Turci, Austrijanci, Jugovići, tada i nije  bilo puno stranaca. Ja sam 1992. u februaru završila zanat, a rat je 1991. počeo u Hrvatskoj. U to vreme kada sam išla u školu, pa sve do prije rata su bili drugačiji gastarbajteri u Austriji. Ljudi tada nisu toliko gledali sebe i svoje, obraćali su pažnju na starije Austrijance, komšiluk se više družio i pazio. Mi smo tada imali prijatelje Austrijance sa kojima smo se družili i koji su nam pomagali, a i mi njima. Kada prođe starija osoba i nosi teške kese, mi omladina smo pomagali. Danas je to retkost. Kada je bio katolički Božić oni su nama donosili kekse, kada je nama slava, mi njima odnesemo nešto. Tada je sve to bilo normalno. Mi smo imali prijatelje Austrijance koji su dolazili kod nas u Srbiju. Tada su postojali klubovi u kojima smo se družili a u sklopu tih klubova imali smo sekcije. Bilo je mnogo više aktivnosti, na primer organizovali smo fudbalske utakmice, na kojim bi bilo dvestotinjak ljudi. Tu smo se svi skupljali. U to vreme nije bilo razlika. Ljudi su se mnogo više držali zajedno i bili su isto aktivni u sklopu toga društva. I isto tako, ako je neko nešto znao nije to krio od drugih. To se sve raspalo sa dolaskom treće generacije, tj. te generacije poslije rata. Ti ljudi koji su došli su se drugačije ponašali. Na primer, ja sam tada vodila knjige za tri, četiri kluba, iako je moj otac bio u jednom od njih, ali nije bilo te zavisti. Isto tako je i odnos sa Austrijancima bio drugačiji. A ona država je brinula o nama. Tada smo imali dopunsku nastavu na našem jeziku i bili smo obavezni na njoj da prisustvujemo. Škola me obavezivala da idem na tu nastavu”, priča Vesna.

Austrija je u posljednjih nekoliko godina pooštrila svoje odnose prema strancima, a Vesna smatra kako je veliki razlog za to i manjak integracija od strane ljudi koji dolaze u ovu državu.

“Sa jedne strane i imaju pravo jer mnogo ljudi ne žele da se integriše. Na primer, tada je jedno od prvih dešavanja koje se odvijalo pri dolasku u školu bio ulazak nastavnika u učionicu, ustanak đaka i molitva. A sada je to sve promenjeno. Austrija nije držala do svoga i kako ne bi nikoga uvredila, sve te zakone je promenila i prilagodila svima. I naravno, sada se ti isti ljudi okreću sve više protiv stranaca. Međutim, ovo je moja kuća. Ja volim dole da odem i da posetim porodicu, ali ću uvek biti i ovde i tamo kući. Međutim, u Srbiji se više osećam kao stranac nego u Beču” , rekla je ona.

Vesna je već kao mlada djevojka interesovanje pronašla u elektrotehnici, što posebno za to vrijeme, kako i sama Vesna kaže, nije bilo tipično za jednu mladu djevojku.

“Ja sam želela da u ono vreme postanem radio i TV mehaničar, ali to nažalost nije bilo moguće pošto sam žensko. Mi smo imali prijemne ispite, i dosta firmi je bilo zainteresovano da me primi, ali nisu mogli uz obrazloženje da nemaju uslove da prime ženu. Jer su trebali dodatne prostorije, kao na primer kupatila, svlačionice itd…Onda sam preko AMS-a dobila predlog da idem u jednu firmu kao elektromehaničar za visoki napon. Kao ženi ti je teško da pronađeš mesto među muškarcima. Jedno vreme sam radila u lageru, nakon toga u Phillipsu, gde sam popravljala uređaje. Nakon toga sam radila sa grupom muškaraca, staroga kova, gde su oni smatrali da ‘žena pripada u kuhinji’, a tu onda moraš da se postaviš  i čak da budeš ponekad neugodna osoba kako bi te prihvatili, posebno zbog činjenice što sam žensko. Ali sa muškarcima je mnogo lakše raditi, bar je meni bilo, jer sam i sama direktna osoba, i mnogo je lakše sa njima rešavati probleme nego sa ženama”, kazala je Vesna. 

Ona trenutno radi u firmi Ottobock koja ima filijale u Njemačkoj i Austriji. Vesna je zadužena za proizvodnju mehatroničkih proteza koje mnogim ljudima olakšavaju svakodnevni život.

“Trenutno radim u firmi ‘Ottobock’ u produkciji ortopedskih pomagala, odnosno lično pravim mehatroničke proteze za ljude koji nemaju nogu iznad kolena. Što se tiče posla, on se stalno menja, jer i sama tehnika napreduje. Naravno da postane dosadno nakon određenog perioda, ali sa druge strane, kada nam dođu pacijenti koji su presrećni što imaju te proteze i koji bez njih ne bi mogli svakodnevno normalno da funkcionišu, onda nas to i motiviše. Kada smo u zastoju ili kada imamo mnogo posla, samo se setimo da neko tamo čeka protezu koja mu je potrebna za normalan život, i samim tim se potrudimo da što pre završimo dati posao”, rekla je ona.

Vesna je, uprkos teškim momentima koji su bili dio njenog života, sebi u Beču stvorila lijep život upoznavši svoga supruga, a nedugo nakon rata postavši i majka Ljiljane i Jelene. Za kraj, Vesna je dala kratku poruku mladim ljudima koji imaju želju da dođu u Austriju.

“Mladim ljudima bih rekla da ako ne moraju da dolaze, neka ostanu dole. Ako mogu dole da ostanu i da žive normalno i priušte si normalan život, neka ostaju dole. Ovde se isto tako živi, a doći u jednu državu, gde vam nemački jezik nije maternji jezik je dosta teško. Odmah ste obeleženi kao stranac, i uvek ćete to i ostati”, poručuje Vesna.

(dunav.at)

Facebook Komentari

Pročitajte još

Popularno