U poslednjih nekoliko godina veliki broj firmi iz različitih branši su počele sve lošije da posluju, a neke su čak i bankrotirale. Mnogi kažu, a većina njih i veruje u to, da je posledica takvog poslovanja upravo korona koja je uspela da zaustavi čitav svet na jedno vreme.
Poslovi su propadali, nekolicina ljudi iz dijaspore se vratila kući, firme su se gasile i osetilo se da ništa više neće biti kao pre. Posebno su počeli da ispaštaju ugostiteljski objekti, hoteli, gostionice, restorani, sale za proslave, kao i kafane.
Uzmimo za primer Beč, grad u kojem živi 100.000 Srba, i u kojem postoji nemali broj srpskih kafana. Nekada su to bila mesta okupljanja vlasnika firmi, radnika, drugova i prijatelja, gde su se ispijale prve jutarnje kafe i delili poslovi. Gotvo nijedan radni dan nije mogao da prođe bez te prve, jutarnje kafe u našoj kafani koja, možda prividno i na kratko, daje osećaj da ste blizu kuće, gde možete da pričate svojim jezikom i da znate da vas drugi razumeju.
Tu su se ispredale razne priče i dogodovštine, ugovarali sastanci i činilo se da je grad zbog toga bio življi.
Međutim, svaka medalja ima i svoju drugu stranu priče. Ako sada uđete u bilo koji srpski lokal u Beču, primetićete odsustvo gostiju, samim tim i posla. Ako pitate radnika ima li posla, najlečešći odgovor koji ćete dobiti je “Slabo”. Konobarice veći deo vremena provode “izmišljajući posao”, kako ja to volim da kažem. Po nekoliko puta skidaju jedne iste čaše sa polica i peru ih, glancaju već uglancani šank od medijapana ili razgovaraju sa tim jednim gostom koji je ipak, nekako, nastavio da dolazi. Nije retka situacija da vidite kako u lokalu sedi jedan do dva čoveka.
Čak ni pića se ne piju više kao nekada. Gostima je ranije omiljena rečenica bila “Daj piće za celu kafanu”, ali toga više nema. Sada se popije piće, dva, tri i na tome se, uglavnom staje. Inflacija, veliki troškovi, kao i povećane cene uticali su na to da gosti ne mogu sebi da priušte čašćavanje, niti svakodnevni odlazak na kafu ili neko drugo piće.
Neki lokali su se i zatvorili. Vlasnici su primetili da “idu u minus” i da im se više ne isplati da drže kafanu. Naravno, u svakoj priči ima izuzetaka, te postoji par lokala koji održavaju svoje poslovanje i koji su uspeli da se izbore sa krizom. Ali, taj broj je vrlo mali. Više je onih koji rade od danas do sutra, nadajući se da će se nešto promeniti i pokušavajući da nekako povrate svoje stare goste i privuku nove.
Možda će se situacija vremenom popraviti, a možda i neće. Konkurencija je velika, pa goste treba privući nečim drugačijim, održati standarde i biti dosledan, ali i oprezan. Jer, u ovakva teška vremena, vrlo lako biznis može da sklizne u propast, a onda se roletne spuštaju, a ključ ide u bravu.
Autor: Anđela Gligorović
