Pridruživanje jedinstvenoj valuti učinjeno je krajem devedesetih, a Italija je jedan od prvih potpisnika koja je očajnički želela da bude u prvom talasu monetarne unije.
Međutim, nikada nije došlo do realnog sagledavanja činjenica, da li bi zemlja poput Italije, zapravo mogla da se nosi sa rigoroznošću članstva u jednoj monetarnoj uniji.
Kada su shvatili da Italija ne može da ispuni određene kriterijume, pravila su “savijena”, ali rezultat nije bio slavan – izgubile su se dve ekonomske decenije u kojima životni standard stagnira.
Sa dolaskom novog premijera koalicione vlade Lige i Pokreta pet zvezda Đuzepe Konte otvarila bi se mnoga pitanja ostanka Italije u zoni evra.
Koliko će dugo trajati vlada, hoće li Italija napustiti evrozonu, kako će reagovati finansijska tržišta, samo su neka od pitanja koja se postavljaju nakon što su Liga i Pokret pet zvezda (M5S), posle 10 dana pregovora, predsedniku Italije predstavili Kontea, zajedničkog kandidata za premijera koalicione vlade.
Glavno pitanje je: Hoće li Italija izaći iz evrozone?
Dve stranke žestoko su kritikovale evro i čak “stavile crno na belo” u svoj zajednički program izlazak iz evrozone. Međutim, ni Liga ni M5S ne zalažu se za jednostrani izlazak, odnosno za situaciju u kojoj bi izašla samo Italija.
Liga smatra da je evro “pogrešan ekonomski i socijalni test”. Zalaže se za seriju reformi i koordinirani izlazak iz monetarne unije zajedno sa drugim zemljama.
Iako nisu krili da nema ljubavi prema evru, njihov plan da se uspostavi procedura da zemlje napuste evrozonu je delimično propao.
Nije teško videti zašto. Da su finansijska tržišta smatrala da je nova populistička vlada ozbiljna zbog napuštanja jedinstvene valute, obveznice italijanske vlade postale bi rizične.
Investitori bi zahtevali veći prinos za njihovo držanje, što bi povećalo tržišne kamatne stope.
Evropska centralna banka mogla bi da pomogne u kupovini italijanskih obveznica, ali bi imala mali podstrek da pomogne vladi u Rimu koja namerava il ipomaže uništenju monetarne unije.
Finansijska kriza bi obuhvatila novu vladu. Italijanski buran bankarski sistem bi se srušio i zemlja bi pala u duboku recesiju. Stopa nezaposlenosti bi se povećala i krivica bi bila pokreta Pet zvezda i Lige. Popularisti bi ubrzo postali nepopularni.
Nova italijanska vlada je u istoj poziciji kao i sve druge vlade koje je zemlja imala u protekle dve decenije: Članstvo u jedinstvenoj valuti je prokletstvo, ali pokušaj da napusti evro bi bio još gori.
Međutim, čak i ako se Italija uzdrži od monetarne nezavisnosti, nova vlada i dalje ima planove za porez i troškove koji predstavljaju izazov za način na koji je evrozona do sada vodila.
Procjene su pokazale da će ove mere koštati oko 60 milijardi evra godišnje – oko 3,5 odsto italijanskog BDP-a, što podrazumeva stroge limite na veličinu na kojoj je dozvoljen budžetski deficit.
Takođe to bi vinulu italijanski dug u odnosu na veličinu njene ekonomije – od nešto preko 130 odsto BDP-a do oko 150 odsto BDP-a.
(B92)
