Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveza bezbednosti UN. Naredbu tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Tadašnja Jugoslavija napadnuta je pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija. Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage UN-a nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24.marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom na više područja Srbije i Crne Gore.
Dvanaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima, koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD-a. Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazudšne odbrane Vojske SRJ u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima. Skoro da nema grada koji se tokom 11 nedelja napada makar nekoliko puta nije našao na meti NATO snaga.
Uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, a 38 je razoreno.
U noći 23. aprila 1999.godine u dva sata i šest minuta NATO je u napadu na zgradu Radio-televizije Srbije usmrtio 16 radnika. To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 kasetnih bombi, od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, a upotrebio je i zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu, a NATO je upotrebio i tzv.grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine, a tri dana potom počelo je povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije. Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na područje sela Kokoleč u 13.30 sati.
Savet bezbednosti UN je tog dana usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica, dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.
Banjaluka i Bijeljina će večeras sirenom za uzbunu i gašenjem svetala na objektima Gradske uprave i na banjalučkom Banskom dvoru simbolično obeležiti 23. godišnjicu NATO agresije na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju.
(RTS/Agencije)
