Svoja životna iskustva i poglede na umjetnost podijelila je u razgovoru za dunav.at.
Kaže da je u Beč došla zbog umjetnosti, vođena idejom da samo radi umjetnost i ako je moguće, živi od toga.
“Zainteresovana sam za studij u Beču, a došla sam zbog Akademije primenjene umetnosti na zakazane konsultacije sa profesorom sa katedre za restauraciju. Oduševljena sam činjenicom da ću moći da studiram u Beču. Kada sam došla u junu 2017. godine, došla sam sa lošim znanjem nemačkog jezika, radujući se činjenici da ću moći u tom gradu brže da naučim jezik i usavršim umetnost. Trenutno se trudim da ga naučim, a paralelno radim na dva projekta, odnosno dve izložbe koje će se održati u septembru i oktobru ove godine”, rekla je ona.
Kada se radi o kamenu kojeg Nataša koristi u svom radu, većinski preferira mermer.
“Zanima me mermer kao vajarski materijal i relativno kasno sam počela da radim na njemu, sa 28 godina, po završetku studija. Na fakultetu sam dosta radila sa terakotom, male figuralne forme kao i reljefe, ali sam se opredelila za mermer, ili takoreći za kombinovanje materijala, ali sa mermerom. Smatram da te prve forme i zapisi ostaju trajno zabeleženi u njemu. Bivajući u kamenolomu u Aranđelovcu otkrila sam u sebi ogromnu ljubav i strast za mermer tako da bih samo komentarisala kamene radove. Gipsane radove ne bih komentarisala, pošto gips nije trajan materijal. Opredelila sam se za avangaradan stil u skulpturi, kao i muzici i arhitekturi, a to je poznati Bauhaus. Omiljeni rad mi je Hundoren crni mermer-bulog”, kazala je Nataša.
Govoreći o razlikama u vajarstvu Srbije i Austrije, Nataša smatra da Austrija dosta više od Srbije njeguje pojavu umjetnika i rad jednog pojedinca.
“Naše vajarstvo počinje od neoklasicizma i akademizma. Toma Roksandić je bio kipar i vajar koji je pokušavao da prevaziđe akademizam. Posle Drugog svetskog rata u Srbiji dolazi do pojave mlađih vajara koji imaju apsolutno drugačiji lični stil, a to su na primer Nikola Koka Jovanović, Jovan Soldatović, Kosta Bogdanović. Sa druge strane, u Beču je takođe prisutan tradicionalni materijal kao sto su kamen, drvo, bronza. U Beču se neguje bečka secesija i barokna skulptura. Upravo zbog održavanja tradicije i razlike u istorijskom razvitku, Austrija dosta više neguje pojavu umetnika i rad jednog pojedinca. Naravno, tome pridonosi i činjenica da Austrija ima mnogo veći budžet kada se radi o ulaganju u umetnost” , kaže Nataša.
Ljubav prema vajarstvu javila joj se u srednjoj školi, a prije toga svirala je i gitaru u različitim bendovima. Danas je posvećena samo umjetnosti stvaranja kistom i čekićem.
“Vajarstvo me je faciniralo zato sto deluje na moj organizam kao jedna vrsta terapije, umirujuće. To ne znači da dok stvaram da se samo igram, već zaista skulptura nosi u sebi takav vid neverbalne komunikacije, da i dok ćuti, ona govori. Materijal kao što je kamen je veoma moćan i stariji je od čoveka, a i pametniji. Da može sve rečima da se objasni ne bi bilo potrebno koristiti čulo dodira. Veoma je zanimljivo to šta sve može da nastane iz zemlje, iz kamena. Imati strast za takav vid neverbalne komunikacije koja ti donosi radost je za mene nešto neprocenjivo”, priča ona.
Nataša smatra da postoje određene predrasude koje ljudi imaju kada im kažete da želite da se bavite sa nekim vidom umetnosti, te da su reakcije uglavnom reakcije negativne.
“Osobu koja je povezana sa umetnošću možda smatraju nekom vrstom strašila. Prvo, misle da materijalno nije dobro situirana, a drugo za bavljenje umetnošću je potrebno biti hrabar, pa se samim tim ljudi uglavnom klone umetnika, radije gledaju njihova dela nego što se sa njima druže. Mada, postoji i u manjem broju publika koja živi za umetnost i koja veoma podržava stvaraoca, koja je srećna je kada je u krugu umetnika, pošto je umetnik za takvu grupu ljudi vid vizionara i motivatora koji nudi uvek pozitivna rešenja”, izjavila je Nataša.
Nedavno je putem Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine bila pozvana na stručno usavršavanje u sklopu Cité internationale des arts koji se održava u Parizu i koji svake godine okuplja veliki broj umjetnika iz čitavog svijeta.
“Crteži koje sam naslikala u Parizu inspirisani su afričkom umetnošću iz muzeja Mussee du Quai Branly. U Parizu sam imala lep pogled na Notre Dame i Senu u Cite internationale des arts a ono što me oduševilo jeste da dan traje do 22 h uveče, čak i do 22.30 h, tako da sam mogla da crtam sve to vreme. Bilo je to jako lepo iskustvo. Imala sam crni sto za crtanje i kako ostavim tuš i pero sve me tako i dočeka u ateljeu, niko mi ne pomera stvari. To je poseban osećaj grada koji pruža mogućnost upoznavanja francuske kulture. U ateljeu sam samo crtala, nisam vajala. Bila sam sa umetnicom Sonjom Bojanić koja je takođe pozvana putem Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i tako smo nas dve iz Novog Sada predstavljale Srbiju među 1200 umetnika širom sveta, kao na primer iz Iraka, Irana, Pakistana, Hrvatske, Švajcarske…. Želela sam da obiđem grad, da upoznam ulice, osetim miris grada. Poseban utisak na mene su ostavile cipele koje vise na kanapu, a svaki deo deluje umetnički i stoga je grad ispirativan za umetnike. Obišla sam mnogo muzeja i kada sam videla Rodenova dela, Niku sa Samotrake i Notre Dam iznutra i spolja, kao i Mikelanđelovu kamenu skulpturu, samo sam zanemela. Grad mi je ostavio takav utisak, da bih tamo rado ponovo otišla”, kaže ova mlada umjetica.
Nataša je takođe imala seriju izložbi, a počela je jako rano da izlaže. Jedna od prvih bila je samostalna izložba povodom dana gradske biblioteke u Novom Sadu 2012. godine, a nakon toga je izlagala u grupnoj galeriji u Beču da bi 2017. godine imala i samostalnu izložbu u noćnoj galeriji ,,Petak“.
Njena izložba na temu ,,Der zufriedene Sklave” (Zadovoljni robovi) zakazana je za 12. oktobar u prvom bečkom becirku, u prostoru Lichtraum. Ovim putem pozivamo sve ljubitelje umjetnosti i kulture, da se pridruže Nataši na izložbi i da podrže umjetnike koji dolaze sa prostora Balkana.
(dunav.at)
