– Otac je bio autoritet, neko koga se bezuslovno poštuje i ne ispituje – priča Jeleč.
Čitavo djetinjstvo je sanjao da upozna svoju sestru, što se i dogodilo jednog toplog popodneva krajem juna 1984, kad je Jeleč vidio Dragicu u svom selu, prišao joj i upitao je za ime. Od tada su se vidjeli još jednom-dvaput. Njega je život odveo u Sloveniju, a Dragicu u Beograd sa majkom. Prošle su tri decenije, javlja Nova TV, prenosi Kurir.
– Sve te godine sam pokušao nekako da saznam šta je s njima, da li su živi, gdje žive, kako žive. Raspitivao sam se, ali nikada nisam mogao dobiti nikakav odgovor – rekao je Jeleč.
To se promijenilo kad je na televiziji vidio reportažu o majci i kćerki koje žive u zarđalom vagonu trolejbusa na kraju grada, bez kupatila i vode. Želja da vidi svoju davno izgubljenu sestru konačno mu se ispunila.
– Jedva čekam taj trenutak da je mogu zagrliti, da joj kažem gdje si sestro, poslije toliko godina – rekao je Jeleč.
Ono što je tolike godine čekao dogodilo se pred kamerama. On i Dragica imaju sada puno toga da nadoknade. Dijele istog oca, ali ih je život odveo u potpuno drugačijim pravcima. Jeleč je već s 21 godinom sebi sagradio kuću, dok Dragica posljednje tri godine živi u trolejbusu iznutra zazidanom ciglama.
– Ne mogu doći sebi. Kako jednostavno preživjeti u ovim uslovima? Kako ljudi uspjevaju da prežive? To je meni neshvatljivo – rekao je Jeleč nakon što je uživo vidio u kakvim uslovima žive Dragica i njena majka.
Sreću zbog pronalaska sestre zamijenila je briga i teskoba, osjećaj nemoći. Uživo je, kaže, i gore i teže od onoga što je vidio na televiziji.
(Srpskainfo)
){kind=link}