11. marta sam bila sa prijateljem i kolegom u fabrici gdje radimo spomenik Đinđiću. Imala sam rukavice i masku, pa sam je ipak malo skidala. Išli smo kolima za i od Novog Sada. Pazili smo se, stajali na razmaku, smijali se mojoj paranoji. Moj prijatelj nije imao nikakve simptome, ja sam kašljala kao magarica, ali ja već mjesecima kašljem: od pljuga, od alergije na pseću dlaku, od histerije.
14. marta mi prijatelj javlja da ima mali tempiš, ali da doktor kaze da je od pijeska u bubregu. Ja tada i dalje nemam nikakvih simptoma. Prethodno sam, sticajem okolnosti, već krenula da radim od kuće, kao i svi moji saradnici.
15. marta prijatelj javlja da tempa više nema. Ja i dalje sjedim kod kuće, osim što sam otišla do kanca, koji je prazan i zaključan, da uzmem stvari. Imala sam rukavice i masku. Išla sam i u banku, rukavice i masku na licu, obrisala sam ličnu kartu sredstvom za dezinfekciju prije nego što sam je pružila bankarki, rekla sam joj to. Onda sam otišla pravo kući. Od tada više nisam izlazila.
Idućih dana mom drugu je sve gore. Kulminacija je 18. marta, kada ga, sa obostranom upalom pluća noću hitno primaju na infektivnu, rade test i pozitivan je na covid. Sve vreme su ga telefonski pratili lekari, vadio je krv prema njihovom nalogu, zaštićen.
19. marta meni kreću full on simptomi: niska temperatura, teško disanje, malaksalost kakva se ne da opisati, jedva ustajem iz kreveta. Ne mogu da jedem, nije mi bistra glava, ne vidim izoštreno. Do tada smo imali kućnu izolaciju muž i ja, sada on, kao negativan, prelazi u drugi stan, i dalje pod izolacijom totalnom. Ja sam pozitivna, odlazim u bolnicu. Snimaju mi pluća, daju kiseonik, vade krv, određuju terapiju, malo se izmolimo međusobno da mi je bolje da sam u karantinu kod kuće. Njima neću zauzeti dragocjeni krevet, a odgovorna sam i bukvalno ne mrdam iz jedne jedine sobe i kupatila, iako sam poptuno sama u kući. Sve mi stiže do vrata.
Moj prijatelj je od juče na intenzivnoj njezi i teško je. Ja sam kao u nekom napornom snu. Samo tonem. Ne boli me ništa, ne plačem, nije me strah. Prebrojala sam bukvalno sve susrete i svima javila. Laknulo mi je kad sam shvatila da je nastavničko vijeće na faksu bilo dan pre mog izlaganja zarazi. Pazim na sebe i druge, svima sam pošteno rekla.
Nije me sramota bolesti, ali se ipak, kroz suze izvinjavam. Žao mi je, strašno, ako sam nekog nesvjesno ugrozila.
Pazite se ljudi, ne idite nikud, ne raznosite ovo zlo. To je minimum koji, kao društvena bića, možete da uradite.
Hvala svima još jednom, čak i onima što se raduju mojoj nesreći. I to čini jačim – poručila je Biljana.
mnogi me pitaju za simptome i tok bolesti:11. marta sam bila sa prijateljem i kolegom u fabrici gde radimo spomenik…
Gepostet von Biljana Keller am Dienstag, 24. März 2020
(Kurir.rs)
