Uglavnom, kada ih pitaš za neku konkretnu informaciju, rečenica počinje sa laganim uzdahom i onim čuvenim Uffff, pa znaš kako, oni mogu da ti traže da imaš stan na svoje ime, tri zadnje plate tvog supružnika, venčani list, ali nikako internacionalni, mora da bude na srpskom, pa onda preveden na nemački…
Pitam se za šta/zašto uopšte postoji taj internacionalni. Mislim, osim što košta par groša više i što je papir u drugoj boji — on je pored toga i potpuno neupotrebljiv, reklo bi se.
Nastavlja prijateljski nastrojen gastarbajter sa pričom u stilu: Pa, mogu da vam traže dokaz da niste pod istragom, dokaz od psihijatra, od komšije da mu ne nasrćete na ženu, da zavrnete džepove da se vidi da l’ ti slučajno tamo ne lageruješ sadržine iz svog nosa, da dođe drug iz klupe da se vidi da l’ ti nisi prepisivao možda i da li si kao i svaki humani evropejac dozvolio da od tebe prepisuje neki socijalni slučaj ili još bolje neki nacionalni manjinac…
E sad, koliko god ti bio svestan njihove gluposti i neobaveštenosti — crv se ušnjura, ti proveravaš džepove pre nego što uđeš u kancelariju i razmišljaš da l’ će Jamezdin da kaže da si mu doviknuo koji je glavni grad Nambije na času geografije .
Elem, verujem da je to iskustvo iz magistrata za izdavanje viza u svakoj zemlji zanimljivo i nezaboravno, ali ću dati sebi za pravo da mogu da kažem da odgovorno tvrdim da je u Beču, reći ćemo, najsadržajnije.
Ti više nisi siguran da li si ušao u jaslice, Istanbul, ciganmalu, Leskovac, hol na Filozofskom fakultetu ili si pak možda upao na Kusturičin set, pa čekaš da cigani izvade trube, bebe da zaplaču u istom tonu poput hora, Turci gutaju baklje sa vatrom, studenti filozofije da glume ku*ac i prevrću oči, a Leskovčani da viču lele, lele, ne bi li uneli malo dramaturgije.
Verujem da sam uspeo da vam malčice dočaram sliku situacije. Nego, da se vratimo na priču.
Iako smo došli pola sata nakon otvaranja, izvukli smo broj 114. S obzirom na to da smo oboje poznati po strpljenju i mirnom duhu, sačekali smo par minuta čisto da vidimo kojim se tempom smanjuje gužva, uzeli po onu čir-kafu sa automata i zbrisali u park da malo sažvaćemo taj prvi udar.
Iako je to jedno veoma zanimljivo iskustvo, treba ga uzimati na kašičicu jer to ti je kao da u Guči stojiš u prvom redu pod temperaturom 40 i dijarejom. Sedimo u parku ispred, prećutno se mirimo da smo deo tog vašara, što meni kao nekome ko vuče korenje sa juga Srbije i iz srca Šumadije i nije tako teško palo. Brzo mi izraste taj rep od praziluka, naročito ako neko pokuša da uđe preko reda, samo da pita nešto, naravno.
U tim situacijama me prostaci nazivaju prostakom, a Srbi Srbendom.
Sedimo u parku, motamo pljuge i projektujemo šta će biti — zbog čega će nas poslati kući. U našem dragom zavičaju su nas jako dobro izdrilovali, sistem, službenici, šalterski radnici i ostala bulumenta. Svi veoma dobro znamo da FTJP mora da se desi.
Pitamo se da l’ znaju engleski, pošto mi sa našim nemačkim nekad ne možemo ni sa konobarom oko kafe da se dogovorimo. U tom trenutku se dešava jedan vudialenovski momenat.
Odnekud se pojavljuje lik na ljubičastoj ponici. Obučen je kao da radi jogu. Poslednji put se kupao kad smo mi ušli u proces dobijanja papira, simbolično. Čovek ima dredove do zadnjice, a nokti na rukama i nogama su mu ofarbani, i to u boju bicikla. U ovom gradu je stil ipak ispred svega. Pozdravlja nas na džamejkan-nemačkom (koji je legitiman koliko i srpskohrvatski) i naravno pita je l’ može i on da smota.
Obično sam rezervisan prema likovima koji mi liče na heroinske zavisnike, ali ovaj mi je bio beskrajno simpatičan i nisam mogao a da ne vidim koju nam priču donosi. Naravno da smo pričali na rasta-engleskom, jer kako drugačije? Pokazao je veliko interesovanje u vezi našeg akcijanja oko vize, to mu je bilo kul, kao i sve ostalo verovatno. Na naše iznenađenje, osetio je kad je pravi trenutak da se to ćaskanje završi, poželeo nam puno sreće i nastavio svojim putem.
U mojoj glavi je on otišao u pravcu zalaska sunca uz pratnju Marlija i “Don’t worry about a thing”. Pogledam u Milicu i prepoznam taj osmeh. Možda sam ja ludi idealista i sanjar, ali ja sam tada znao da će sve biti ok. Ne onda kada smo ostvarili uslove i spremili poslednji dokument, nego baš u tom trenutku. Ali…
Kad smo konačno ušli, devojka koja je progovorila na engleskom, zatražila nam je samo tri dokumenta(iako smo u torbi imali više papira nego istorijski arhiv) i prosledila nas dalje.
Stojimo u drugoj čekaonici u neverici da su nam tražili samo to i mislimo kako smo uzalud potrošili vreme, novac i naravno živce na prikupljanje silnih dokumenata. Ali, nema veze, makar smo trenutno srećni što ništa ne fali. Za sada.
Gledam na sat, primećujem da se u toj kancelariji nekako najduže zadržavaju ljudi. E sad, ne muči mene to što se čeka, nego što ne znam koliko. Ono što znam je da mi ističe parking, a ne bi me ni to toliko mučilo da u protekloj nedelji nisam “popio” dve kazne. Da se tenzija podigne na viši nivo pobrinuo se i pijani Rumun koji se bori sa mašinom za kopiranje. Mašinom za kopiranje koja je, naravno, i meni potrebna.
Brat Rumun počinje da mi objašnjava na samo njemu poznatom jeziku kako nešto nije u redu sa mašinom. Prvo, druže, sve ti je nacrtano, zbog tebe i tebi sličnih, nisu hteli da napišu uputstvo, nacrtali su korak po korak. Drugo, kako si uspeo da namažeš budze do pola deset? Treće, pomeri se da ti iskopiram, jer ne mogu više da te gledam. Sve sam mu to rekao jednim pogledom.
Naravno da u tom trenutku mašina počinje da baguje i da pijani Rumun kreće da mi gunđa kako sam mu potrošio 30 centi uzalud. Počinjem da dobijam tikove jer shvatam da neću uspeti ni da iskopiram potrebna dokumenta, a kamoli da produžim parking dok na monitoru ne iskoči naš broj. Uspevam nekako i krećem ka autu. Kapiram, ako se ljudi zadržavaju po dvadesetak minuta unutra, neće im biti problem da sačekaju mene dva minuta.
Mislim da sam poslednji put tako trčao kada mi je otac, inače Slobin milicioner, dao dva minuta da izaberem prut. Ti trenuci su uvek sa sobom nosili adrenalin i dilemu.
Ako izabereš mali tući će te duže, zato što se praviš pametan — a ako doneseš veliki, tući će te jače zato što se kurčiš. Tada sam se prvi put susreo sa zabludom da čovek ima pravo na izbor i da je svako krojač svoje sudbine. Ti bi da izabereš da ne boli, a u stvari možeš da biraš samo kako će da boli.
E, tako je bilo i ovoj situaciji — Ako kreneš do auta, biće peglanje ako zakasniš — a ako popaseš još jednu kaznu biće gladovanje. Ali svejedno trčim, računam, karma će ceniti trud, ako ništa drugo.
Odradio šta sam imao, vraćam se istim tempom, sa dušom u nosu, utrčavam u zgradu i u tom trenutku mi stiže poruka: Ja sam ušla, požuri!
Penjem se na prvi sprat, odakle sam i krenuo, nailazim na zaključana vrata, pomislim da sam poludeo od silne tenzije. Penjem se na drugi sprat, ista priča. Počinjem da se češem po glavi kao babun po bulji i razmišljam da l’ sam toliko lud da sam promašio zgradu.
Kažem sebi smiri se, kreni ispočetka. I kao idiot siđem ispred zgrade i stvarno krenem korak po korak, ma bre, zaključano. Onda skontam, gospoda radi do 12, tako da ko je uš’o do pola 11 — uš’o je. Gotovo sa primanjem stranaka.
E tu dolazi do magnovenja u glavi, ludila, prekida filma, nazovi ga kako hoćeš. Počinjem zverski da lupam na vrata, kao da se nalazim ispred hotelske sobe u kojoj mi je žena u ljubavnom zanosu sa kumom, uz pratnju naših izvornih psovki i kletvi.
Posle par sekundi mog verbalno-fizičkog sukoba sa vratima čekaonice, otvara ih isti onaj Rumun sa kopiranja i daje mi isti onaj pogled kao ja njemu pre par minuta. Uleteo sam u čekaonicu u kojoj je sedelo stotinak ljudi i gledalo u mene kao u nekom kaubojskom filmu, kada naiđe crni noćni jahač. Mada, moram priznati da mi je prijao taj momenat. Jer kada imaš 70 kg sa punom ratnom opremom, možeš da uplašiš ljude samo kada maskiran u bele babe iskočiš iz mračnog haustora, tako da je ovo bilo nešto novo za mene.
Ulazim u kancelariju, Milica me već nervozno čeka i lupa duplu dvojku ispod stola. Gospođu koja je već krenula unosi naše podatke nije uspeo da odobrovolji ni moj kez do umnjaka, ali to je ok, s obzirom na to da se poslednji put nasmejala još kad je naš Nolo harao Vimbldonima. Po njenom izrazu lica rekao bih da živi sa mačkom još od onda kad joj je bivši zapalio sa sestrom u nepoznatom pravcu, podigao kredit na njeno ime, sestra je uradila za nasledstvo, a mačka navukla parazite i iskašljava svaki dan po jedno klube. Pa čak verujem da je to i ne muči toliko koliko je iritiraju ovi statisti iz Kusturičinog filma koji nikako ne izlaze iz uloga.
Moja odgovorna ženica, sedi na gotovs, sa rukom zavučenom u istorijski arhiv, spremna je da izvadi sledeći papir koji joj gospođa zatraži. Taj trenutak je pun nelagodnosti, napetosti, iščekivanja, sumnji, a već dovoljno napetu situaciju dodatno komplikuju mladi članovi romske porodice koji u hodniku igraju šuge. Osim njih, u tom hodniku su i bebe koje svojim plačom iritiraju jedna drugu i stariji muškarci koji, onako kako samo mi Srbi znamo, iz petnih žila izvlače svoj zelenac. Apsolutno ne želim da znam šta kasnije rade sa tim zelencom.
Mi u svom tom haosu sedimo sa namontiranim osmesima i osećamo potrebu da opravdamo ovaj cirkus, čije smo trupe postali članovi rođenjem. Samo što je gospođa izustila nešto da nas pita, iz pravca otvorenog prozora dolazi neki zvuk, meni do tog trenutka nepoznat.
Neko je radosno kriknuo, podrignuo, zarežao, rovnuo, sve to u jednom tonu. Na to sam ja bacio jednu od onih čuvenih fora za ublažavanje neprijatnih situacija: Nisam znao da se zoološki vrt nalazi preko puta vas. Šta ću, morao sam.
Kiselo se nasmešila i pružila mi dokument koji mi omogućava da ostanem u zemlji duže od ta čuvena 3 meseca. Gledam u nju, pa u papir, pa u Milicu, pa opet u nju. Čekajte, gospođo, hoćete da kažete da više nema stavljanja pasoša u veš mašinu? Nema više preznojavanja na granici? Hoćete da kažete da više nema stresa kad vidiš radnika parking servisa čija uniforma podseća na uniformu plave gospode?.
Pitamo je još jednom, za svaki slučaj, da li je sigurna da je to sve. To je bio trenutak kad se iskreno nasmejala i rekla nam da idemo kući, opustimo se i očekujemo poziv. Verovatno je u našim očima videla sve te carinike, redove, ambasade…
Zahvalili smo se kulturno i izašli napolje. Neko je zaplakao od sreće, a neko je, vođen prethodnim iskustvima, ostao uzdržan i izgovorio: ok, dok ja tu vizu ne stavim u džep, ne verujem im ništa! Gde sam dobio kritiku da sam težak maleraš i skeptik. Neka sam.
U tom trenutku mi je sinulo šta se zapravo desilo sa onim tipom čiji nas je krik sve bacio u šok. Ljudi, čovek je dobio VIZU! Zato je svima nama bio nepoznat taj ton, jer niko od prisutnih ne zna šta izađe iz čoveka nakon toliko godina tantričkog vantelesnog seksa od strane raznih službenika. To je bio jedan veliki duhovni svrš jednog kvalitetno izjebanog čoveka. Meni ostaje samo da se nadam da će uskoro i iz mene izaći nešto slično.
(Autor: Aleksandar Jovanović)
