Imao je šut kao Stojaković, dribling kao Bodiroga, dodavanje kao Teodosić. A pored toga radio je stvari koje ova trojica nikad nisu uradila.
Na svakoj utakmici. Kao dečak, imao je samo jednu igračku: košarkašku loptu. U ruke mu je dao njegov otac, Petar Maravić, kasnije košarkaški trener. Mališa je vodio loptu dok je hodao prema bioskopu, dok je gledao film u bioskopu, dok se vraćao iz bioskopa. Tapkao ju je dok je vozio bicikl. Kad ga je otac vozio negde kamionetom, dečak bi izbacio ruku kroz prozor i vodio loptu, sve dok ne bi stigli tamo gde su se uputili. Šutirao je i driblao svakog dana.Otkad je porastao dovoljno da uhvati loptu sa obe ruke. Dok mu prsti ne bi prokrvarili, svakog dana.
Ovo je priča o košarkašu srpskog porijkela“Pistol” Pit Maraviću, jednom od najboljih NBA igrača svih vremena i najboljem igraču koledž košarke svih vremena. Na svojoj “Lujzijani stejt” svake godine davao je u proseku po 44 poena, a u desetogodišnjoj NBA karijeri postizao je prosečno skoro 25 poena po utakmici. Sa loptom je radio stvari koje niko pre njega nije radio.
Bio je visok 196 centimetara. Atletski, bio je daleko ispod ljudi koji danas igraju košarku. Bio je čupav, maltene neugledan, verovatno bi svaki klinac koji bi ga danas video pomislio da bi ga dobio jedan na jedan. Bože, kakva greška. Uz sve ovo, bio je lud.
Lud za košarkom, ali i stvarno lud. Plakao je kad bi njegov tim izgubio. Na krovu kuće jednom ja nacrtao velika slova: “Uzmite me!” Bila je to njegova iskrena poruka vanzemaljcima, u koje je tako strastveno vjerovao. Kroz centar Nju Orleansa redovno je vozio svoju limuzinu obloženu kožom aligatora 150 km na sat, a jednom je rekao da mu je najveća fantazija u životu da “bude nevidljiv”, kako bi mogao da “poskida glave svima iz bogatih bankarskih porodica”.
Ali, upravo ovo nepokorivo ludilo, kombinovano sa hiljadama sati besomučne vežbe, učinilo je od Pita verovatno najboljeg napadača kojeg je košarka videla. Nije postojao način, niti bi danas postojao način, da ga sačuvate. Koševi iz nemogućih pozicija, pasovi kroz noge, iza leđa, preko glave, čuveni “no luk pas”, sve je to Pit radio prvi, i ne samo prvi, nego i najbolje.
U NBA je odigrao ukupno 10 sezona, za Atlantu, Nju Orleans, Jutu i Boston. U proseku je postizao 24,2 poena po utakmici, uz 5,4 asistencije i 4,2 skoka. U veče 25. februara 1977. godine ubacio je Njujorku 68 poena. Pet puta je dao više od 50 poena na utakmici, a 35 puta više od 40 poena.
Pošto ga je povreda noge prisilila da napusti košarku 1980, Maravić se prepustio usamljeničkom životu. Sve to vrijeme, kao što je jednom rekao, on je bio u potrazi za životom. Pokušavao je sa jogom i hinduizmom, što je on nazivao UF-ologijom, zatim vegeterijanizam ili fruitarijanizam (ishrana samo voćem) i konačno makrobiotika. Poneki put on bi nanovo prilazio hrišćanstvu. Petog januara 1988, dok je igrao basket utakmicu za Crkvu Nazarena u Pasadeni, Kalifornija, sa grupom u koju je bio uključen i njihov glavni vođa Džejms Dobson (Maravić je imao zakazano da se pojavi sa Dobsonom u njegovoj radio emisiji kasnije tog dana), on je doživeo kolaps i preminuo od srčanog udara u dobu kada je imao samo 40 godina. Autopsijom je otkriveno da je njegova smrt prouzrokovana srčanom manom koja ranije nikada nije bila dijagnostikovana. Naime utvrđeno je da je on rođen sa samo jednom koronarnom arterijom umesto uobičajene dvije (nije imao lijevu koronarnu arteriju što je veoma retko stanje).
(Telegraf.rs/ Stanko Nedić, Dunav.at)
