Dubrovčanin Alen Sofić je u svom rodnom gradu radio 15 godina kao konobar i 2 godine kao trgovac, a onda je ostavio sve iza sebe i otišao u Austriju jer, kako kaže, od hrvatske plate nije mogao da živi. Sedam meseci je na tromeđi Austrije, Nemačke i Švajcarske, u Bludenzu, gde ima uslove o kojima je samo sanjao.
– Nikad nije problem navići se na bolje. Dogodine Austrija ukida radne vize za Hrvate i mnogi će novi posao potražiti upravo ovde, gde je minimalac 1.200 evra, a radnici imaju regres, kao i 13. odnosno 14. platu u junu i januaru. Zadovoljan sam primanjima, poslodavac mi je osigurao smeštaj, plaćene račune i hranu, a dobar je i okrug u kom živim, naravno da ostajem. Mislio sam “odradiću sezonu, vratiti dugove i eto me kod kuće”, ali nakon šest meseci, ne samo da sam vratio dugove, nego mi je ostalo dvostruko više – kaže Alen.
Iako je nemački u Austriji obavezan, Alen kaže da to nije problem, čak ni za ljude koji govore samo engleski kao strani jezik. – Svima s temeljnim znanjem jezika poslodavci plaćaju usavršavanje, a trajanje kursa je uračunato u radno vreme! Tako ulažu u radnike koji, ako se trude, neće propasti. Ponuda radnih mesta je velika, a najlakše ih je naći u industriji i ugostiteljstvu. Ovde se svi iz balkanskih zemalja držimo zajedno, a štite nas i dobri zakoni – ističe Alen, apelujući i na Udruženje građana “Privileg” iz Beča koje pomaže gastarbajterima sa da rešavaju brojne pravne prepreke i nesuglasice sa poslodavcima.
– Desilo se, na primer, da je vođa smene u jednom susednom hotelu zabranio radniku razgovor s kolegom na maternjem jeziku. “Privileg” je reagovao i sve rešio uz argument da je hrvatski jedan od 24 ravnopravna jezika EU i svi ga mogu neometano pričati. Izvan sale, među gostima, naravno da se priča nemački. Konobaru je zagarantovan jedan slobodan dan u nedelji, a pet prekovremenih sati vam obezbeđuje dva spojena slobodna dana u narednoj sedmici – priča Sofić i demantuje uverenje o “gastarbajterskom životu od jutra do mraka”.
Konobara iz Dubrovnika su osim bolje plate privukli uslovi rada na koje niko sa ovih prostora nije navikao. Na primer, ako radnik dobije otkaz, može ostati u smeštaju koji mu je obezbedio poslodavac, sve dok ne nađe drugi posao ili se ne vrati kući. Osim toga – nema prevare u naplati! – Lokalna samouprava u Austriji određuje limite stanarine za svaku vrstu smeštaja i ako gazde zatraže više, porez im se automatski uvećava za 50 odsto! Radnici su maksimalno zaštićeni ali se propisi moraju poštovati – kaže Sofić i deli sa nama zanimljiv lični primer:
– Dobio sam ortozu na poslu, što je “profesionalna boljka” konobara. Lekar je propisao terapiju i mesec dana mirovanja uz zavoj, te ograničenje za levu ruku koja sme nositi najviše pola kile. Slučajno je iskrslo mnogo posla, pa sam nosio četiri puna tanjira, a direktor me je upozorio da poštujem reč lekara ili mi sledi otkaz! Već po dolasku su nam rekli da nema glupih pitanja i da pitamo sve što želimo. Strpljivo nam objašnjavaju i po deset puta, ali ako nakon toga pogrešimo – odgovornost je na nama.
Budući da gastarbajteri kada odu “preko” ne menjaju samo posao, već i sredinu, ljude, vrlo je važno da budu upućeni u svoja prava. U Austriji, konkretno, kako prenosi Sofić – ako je stan skuplji u odnosu na platu, radnik to može prijaviti, a onda nadležna služba odlučuje o subvenciji. Međutim… – Moji poznanici, mladić i devojka, zajedno su radili i živeli u stanu koji im je osigurala firma. Ali, ona je promenila posao, pa su za smeštaj morali doplatiti 400 evra mesečno. Obratili su se opštini i dobili odbijenicu uz obrazloženje: “Nećemo da finansiramo vaše cigarete. Prestanite da pušite i uštedite razliku!”. Naime, oboje su pušili kutiju dnevno, što je 16 do 20 evra puta 30 dana – govori Sofić.
Prema rečima ovog Dubrovčanina, migranti su uz politički azil veoma dobro zaštićeni, ali i poštuju zemlju gde su došli. Policija efikasno radi svoj posao, krađe su retke, a svi mobilni telefoni su registrovani. Zanimljivo je da se poziv Hitnoj pomoći zbog povišenog pritiska naplaćuje 150 evra, jer se to ne smatra urgentnim stanjem. Alen Sofić kaže i da Austrijanci nisu hladni, samo im treba vremena da prihvate nove ljude. – Skeptični su dok se ne uvere da ste čovek, a tada je samo nebo granica! – završava on.
(Telegraf Biznis/Poslovni dnevnik)
