Posadi barem jedno drvo i vodi koze sa sobom

U gradiću Korleone, ušuškanom u brdovite predele severozapadne Sicilije, rodila se Koza Nostra, verovatno najpoznatija italijanska mafijaška grupa.

Krajem šezdesetih, Mario Puzo će po mestu Korleone dati prezime junacima kultnog romana „Kum“. Ostatak priče smo videli na filmu. U selu Gunjaci, nedaleko od Valjeva, ušuškanom u brdovite predele zapadne Srbije, glumac Branko Janković (1984), kojeg smo viđali u domaćim serijama („Meso“, „Lud, zbunjen, normalan“, „Sinđelići“, „Selo gori, a baba se češlja“…), poigrao se nazivom mafijaškog bratstva sa Sicilije kada je osnovao svoju liniju mlečnih proizvoda „Koza Nostra“.

U prilog tome da kozarstvo i gluma nisu nespojivi govori i to što su scenaristi „Vojne akademije“ u seriju uveli i jednu kozu. Džaković, čiji lik tumači upravo Janković, od oca nasleđuje kozu Smiljku, o kojoj počinje da se stara u Beogradu, a drži je na terasi. Jankovićeva priča je nešto drugačija — na porodičnom imanju, on se stara o nekih 150 koza, uz koje žive i rastu svinje, kokoške i guske. „Koza Nostra“ u proizvodnji surutke primenjuje liofilizaciju — proces prerade prilikom kojeg se izvlači voda, uz očuvanje svih hranljivih sastojaka.

Zašto ste odlučili da se bavite baš kozarstvom i proizvodnjom surutke?

Glumu sam završio u Banjaluci. Tamo sam živeo i radio desetak godina — u Narodnom pozorištu, Gradskom pozorištu Jazavac, zatim u Prijedoru i Gradiški. Banjaluka mi je postala tesna, pa sam odlučio da se vratim u Srbiju. Između glumačkih poslova u Beogradu počeo sam da razvijam kozarstvo na porodičnoj farmi, jer kozarstvo nije naročito zastupljeno u zapadnoj Srbiji. Razmišljao sam da bi to mogao biti dobar pravac za razvoj biznisa i nisam pogrešio. Osnovno u svemu tome bilo je moje razmišljanje da mi u Srbiji treba da radimo ono što znamo — ne možemo da se poredimo u pravljenju pica sa Italijanima, a nema ni potrebe. Međutim, možemo da proizvodimo mleko, kajmak i surutku. Tako je nastala „Koza Nostra“. Na planinama oko Valjeva raste oko 180 različitih vrsta biljaka. Mleko ne dolazi iz koze, nego sa njive — i naše mleko je baš zbog tih biljaka kvalitetno i ukusno. Pored koza, imamo malinjak, kupinjak, lešnike, šljive, džanarike, vinograd… Odnedavno imamo i dve guske. To je moj mali eksperiment — moja deca Vukadin i Koviljka s njima se igraju, jure se…

Kako je povratak poljoprivredi uticao na vas?

Odrastao sam na selu, a u Banjaluku sam otišao, takoreći, bez ikakvih predispozicija koje bi me kvalifikovale da postanem glumac, osim što sam imao jaku želju. Onda je neko prepoznao da bi sa mnom moglo da se radi. Celo detinjstvo sam pomagao roditeljima, odrastao sam uz seoske poslove. Volim da radim napolju, sa biljkama i životinjama, tako da mi povratak nečemu što sam oduvek radio, i što volim da radim, nije nimalo teško pao. Prodaja oko „Koza Nostre“ i susreti sa ljudima najrazličitijih profila šire moj raspon iskustva i osećanja. Brinem o životinjama, kosim livadu, sastajem se sa trgovcima koji hoće da otkupe surutku. Svi ti ljudi koje srećem jesu jedno veliko bogatstvo za moj glumački poziv. Mislim da bi likovi koje igram bili isprazni kada ne bih poznavao sve ljude koje sada poznajem. Verovatno bi bili onakvi kakvim ih ja zamišljam, što verovatno uopšte ne bi ličilo na to kako stvari u realnosti funkcionišu. Klasifikujem ih po profesijama: trgovci, medicinari, menadžeri, komercijalisti… Trudim se da provodim što više vremena sa ljudima koje svakodnevno srećem, jer je sadržaj koji mi oni daju nešto što ne može da se nauči na fakultetu. Volim kad vidim ljude koji su majstori u onome što rade. Makar bio u nekom poslu kontra zakona, ali da je u tome što radi majstor, pa da možeš da mu kažeš: „Majstore, kako ti to radiš, svaka ti čast!“ Tome stremim i u svom životu — i kada se radi o glumi, i kada se radi o kozarstvu.

Kakve su vam profesionalne ambicije?

Voleo bih da više radim sa inostranstvom. Naš narod je svuda po svetu jako dobro raspoređen — ratovima, migracijama, bekstvom od nemaštine… To su ljudi koji su otišli sa namerom da poslovno i finansijski uspeju. Imam mnogo poznanika koji su prošli taj trnoviti put, znaju da prepoznaju kvalitet, a preko glumačkog posla ja ih lakše nađem. Sa njima bih voleo da dalje razvijam proizvodnju i izvoz surutke. Što se glume tiče, voleo bih da radim na nekom živopisnom projektu u kojem bi bili prikazani najrazličitiji ljudski karakteri i različiti miljei: od berberina, do prvog bioskobdžije i čoveka čiji su preci odbranili Ivanjicu od Nemaca do lokalnih lepotica, kao u kultnoj seriji „Više od igre“. Od filmskih pravaca izuzetno volim italijanski neorealizam, mislim da je to žanr koji mi najviše leži. Želim da verujem da i danas ima smisla raditi takve stvari, a ne samo sapunice, koje služe da bi se reklamirali drugi veliki projekti i gde smo mi glumci samo ofinger.

Kako izgleda biti samostalni preduzetnik na selu?

Bavljenje poljoprivredom znači da puno puta nećete moći da planirate ili predvidite: kosidba zavisi od vremenskih prilika i ako padne kiša morate da menjate planove. Puno se radi, ali radi se za porodicu. Ne osećam se eksploatisano, iskorišćeno, niti potcenjeno. Slušam kako je mnogo ljudi nezadovoljno svojim poslovima, tretmanom nadređenih i robovlasničkim odnosom… Ja nemam taj problem, jer sam svoj na svom. To mi ujedno daje više slobode da biram uloge. Kad mi ponude smešan novac, imam luksuz da odbijem. Da se ne bavim poljoprivredom, kao otac dvoje dece morao bih svašta da prihvatam. Zbog slobode koju mi je donela poljoprivreda osećam se mnogo bolje i voleo bih kad bi moja reč mogla da dâ samopouzdanje mladim ljudima, da ih podstakne na više odlučnosti i hrabrosti, da kažu: „Hajde da pravimo naše stvari, pa da sami sebe reklamiramo!“ Kod nas je, nažalost, rad često organizovan tako da te dovedu da zavisiš od kraja meseca — kao od kazana, na koji odlaziš da bi ti neko dao parče hleba. Tako je kad nisi samostalan. Ja imam svoj mehurić unutar kojeg mogu da živim i koji je izvor svega što mi je potrebno. U samostalnosti nemate robove i nemate koga da eksploatišete. U suprotnom ti treba to parče hleba, i onda su svi besni, a zapravo uplašeni.

Da li na svojoj koži osećate da još uvek postoji potcenjivački odnos prema poljoprivredi?

Ambijent i mesto ne čine čoveka, to su glupe podele. Mislim da su se ljudi, a naročito oni u gradovima, dosta udaljili od prirode. Često uopšte ne razmišljamo o tome da je neko mesecima kljukao to pile koje nama na tanjir stigne sa hrskavom koricom, ili da je neko s brigom vezivao, zalivao i brao taj paradajz koji seckamo za salatu pred nedeljni ručak. Sve to radio je neki seljak koji neumorno brine o svojim životinjama i obrađuje svoju zemlju.

Pa kako onda da se ponovo povežemo s prirodom?

Mislim da svaki čovek u životu treba da zasadi barem jedno drvo. Danas imaš sadnicu, sutra orežeš, prekosutra obereš i tako čuvaš svoj odnos sa prirodom. U Srbiji je poslednjih godina snimljeno nekoliko serija o selu koje su bile uspešne. Ljudima, a naročito ovim u seoskim sredinama, lepo je da vide ovog na traktoru, onog na motoru, jedan ore, drugi kopa… Mislim da su te serije imale zvukovno i vizuelno odlično pogođene momente. Nažalost, činjenica je da nema mnogo ljudi koji žele da žive na selu, a pogotovo ne žena. Ovi koji su ostali po našim selima često imaju problem da se ožene. Mnogi bi radije radili na trafici za 250 evra, samo da su u gradu, nego da budu na selu i rade drugačije poslove, a da zarađuju mnogo više.

Zašto nema više primera kao što je vaš?

Mi smo kao društvo iskusili sistem koji nas je blokirao kao ljude. Prestali smo da imamo ideje i da se borimo. Kad su nas vodali po društvenim preduzećima — kao, neko će da vodi brigu o nama — učinili su nas nesposobnima da se staramo o sebi. Onda završiš nesnađen i jaučeš na ulici umesto da uradiš nešto konstruktivno da promeniš stvari. Imam utisak da kolektivno vladaju nekakva depresija, pesimizam i pasivnost i to me sve mnogo nervira. To je glupost. Ljudi se čude onom što ja radim — od toga kako vodim farmu, do toga kako uspem da naučim tekst. Očigledno ni jedno ni drugo nije nemoguć zadatak. Ustalom, nije srž šta je „tekst“, nego šta time hoćeš da kažeš. Ljudima kao da su pomalo isprani mozgovi, ali nadam se da će se stvari promeniti.

(Jovana Georgievski/Časopis Talas)

Facebook Komentari

Pročitajte još

Popularno