Piše: Aleksandar Rudić (Beč)
Većina zemalja EU, posebno zapadnih, ovih sedmica oštro kritikuju Poljsku. Poljaci su na radaru Evropske komisije, koja zasad ne daje zeleno svjetlo za isplatu 57 milijardi evra COVID pomoći zemlji koja je najveći primalac fondova EU. Razlozi sukoba su prije svega pravne, ali i političke priode.
Šta se desilo?
Poljska i ostatak EU već godinama imaju napet odnos. Autoritativni stil nacionalističke Partije prava i pravde (PiS) nikada nije ležao liberalnijim saveznicima sa zapada. Njena politika po pitanju abortusa, seksualnosti, klimatske neutralnosti i migranata je tokom godina samo produbila taj jaz.
Poseban kamen spoticanja su reforme poljskog sudstva koje su eskalirale trenutnu krizu. PiS je po dolasku na vlast 2015. izvrsila reforme Ustavnog suda koje su joj omogućile lakši uticaj na izbor sudija i njihovo lakše sankcionisanje. Time je, ukazuju kritičari, ugrožena nezavisnost sudstva i vladavina prava, koji su temelji EU.
Reagujući na ove reforme, EK je pokrenula proces pred Evropskim sudom pravde, koji je presudio u njenu korist i naložio Poljacima da povuku neke od reformi. Poljski premijer Mateuš Moravjecki je kao odgovor pokrenuo proces pred poljskim Ustavnim sudom, sada vec u rukama sudija koje je imenovao PiS, o ustavnosti ove presude. Ustavni sud je presudio u korist premijera i naveo da poljski Ustav u nekim sferama ima nadmoć nad zakonima EU.
Šta se dešava?
Poljski Ustavni sud je ovom presudom u potpunosti doveo u pitanje zakonski okvir EU i time otvorio Pandorinu kutiju. Naime, jedan od glavnih uslova za članstvo EU je prilagođavanje državnih zakona evropskim regulativama kao i priznavanje nadmoći evropskih zakona i sudova. Bosna i Hercegovina ovaj princip najbolje poznaje kroz presudu ESP u slučaju “Sejdić/Finci” u kojoj se veli da rezervisanje odredjenih političkih pozicija samo za pripadnike bošnjačkog, hrvatskog i srpskog naroda nije u skladu sa evropskim zakonima.
EK u presudi poljskog Ustavnog suda vidi pretnju po cijeli poredak EU. Zbog toga ne čudi jaka reakcija prije svega zapadnih zemalja. Iz njihove perspektive, ukoliko Poljska želi da bude dio kluba, onda mora da poštuje njegova pravila. Dok se situacija ne razriješi EK ne želi da odobri isplatu ogromnog paketa pomoći u visini od 57 milijardi evra, dok je ESP naložio Poljskoj da plaća kaznu milion evra dnevno dok ne povuce neke od reformi.
Poljska u svemu ovome vidi ucijenu od strane EU. Moravjecki navodi da Poljska kao suvjerena zemlja ima pravo da organizuje svoje pravosuđe kako želi i da EU prisvaja sve više nadležnosti koje joj ne pripadaju. Komentarišući oštru reakciju EU, Morjavecki kaže da je ona pretjerana i da je poljski Ustavni sud naveo da zakoni EU nemaju nadmoć samo u jednom aspektu, a ne generalno.
Šta ce se desiti?
Mnogi analitičari, poljska opozicija, pa čak i neki od vođa EU zemalja su bili brzi u procjenama da bi ovaj konflikt mogao da dovede do izlaska Poljske iz EU (“Polexit”). Međutim, to definitivno nije scenario kojem teži bilo koja strana. Prije svega, Poljaci su svjesni koliko im je bitno članstvo u EU na ekonomskom i političkom nivou, tako da vlada gotovo generalna podrška članstvu u Uniji. Prema nedavnim anketama, većina Poljaka smatra da njihova vlada treba da se povuče iz konflikta i napravi izmjene koje zahtjeva EU.
U drugom uglu, EU je nakon gubitka Velike Britanije još uvijek u šoku i veliko je pitanje da li bi Unija u ovom obliku preživjela još jedan “exit”. Međutim, s pravom se postavlja pitanje kredibiliteta Unije ukoliko se Poljska izvuče sa ovim reformama i odlukama. Iz Pandorine kutije bi mogle da izađu nebrojene slične odluke drugih zemalja članica čime bi institucije i zakoni EU bili u potpunosti obesmišljeni, a budućnosti bloka u kojem vječito vlada neka kriza postala još neizvjesnija.
Osim toga, problem nisu samo reforme, već činjenica da iza reformi stoji PiS, čije shvatanje evropskih vrijednosti očigledno nije kompatibilno sa viđenjem starijih članica EU. Iz njihove perspektive, Poljska želi da bira šta joj odgovara a šta ne. Izvoz roba i radne snage, te uvoz milijardi evra iz EU fondova su motori poljskog razvoja i ne dovode se u pitanje. Prava manjina i žena, te vladavina prava nemaju isti prioritet i to je mnogim liderima EU očigledno i već gube strpljenje.
EU je svjesna da mora nekako da reaguje, ali se postavlja pitanje kako? Odlazeća kancelarka Njemačke Angela Merkel je po ko zna koji put u svojoj dugoj karijeri pozvala na više dijaloga, a manje pretnji sankcijama i sudovima. Njeno strpljenje ne dijele svi.
Međutim, jedan od paradoksa EU je taj da ima jake mehanizme da utiče na zemlje kandidate za članstvo, ali veoma slabe kada te zemlje uđu u Uniju. Primjera radi, ukoliko bi Ustavni sud Srbije donio sličnu odluku, EU bi mogla da zamrzne fondove, ogranići kretanje građanima na svojoj teritoriji, prekine pregovore o pristupu pa čak i da uvede ekonomske sankcije. Niti jedna od ovih opcija nije moguca sa Poljskom. EU ima opcije sankcionisanja po Članu 7 Sporazuma o Evropskoj uniji po kojima je najstroža kazna oduzimanje prava glasa u insiturijama EU, ali bi za bilo kakav oblik sankcionisanja bila neophodna jednoglasnost unutar EU.
U tome Poljska ima adut u vidu saveznika. Najglasniji je nacionalistički lider Mađarske Viktor Orban, koji i sam redovno dolazi u sukob sa EU. On otvoreno isključuje mogućnost bilo kakvih sankcija. Poljsku blagonaklono gledaju i Slovenija pod Janezom Janšom te baltičke zemlje.
Ni EU nije bez aduta od kojih je najveći isplata 57 milijardi evra pomoći. Ova isplata je isključivo u rukama EK, koja ne pokazuje znake popuštanja.
Sada je već postao standard da EU uči u hodu. Iako je odluka poljskog Ustavnog suda prva svoje vrste, ona niti je prvi niti najveći problem koji je suočio EU. Iako stanje vječne krize ne doprinosi popularnosti EU ono je pokazalo da je Unija dosta žilavija nego što bi se očekivalo od tako šarenolikog bloka. EU se možda spotakla o Poljsku, ali sigurno neće pasti.
