To se potvrđuje i na izložbi kojom bečki Burgteatar obeležava 250 godina postojanja.
Postavku potpisuje Nacionalni pozorišni muzej, no kako je on zatvoren zbog renoviranja, eksponati se pokazuju u samom Burgu, u foajeu s pogledom na trg, gde će za koji dan zasvetleti dekoracija božićnog sajma. Na izložbi se pokazuju i dva platna srpsko-austrijske slikarke Maje Vukoje.
Pozorište Burg je osnovano carskim dekretom 1776. Nalogodavac je bio Josip Drugi, sin Marije Terezije, upamćen kao modernizator carstva koje je zaostajalo u širim procesima modernizacije i industrijalizacije.
Burg je, tada još u staroj zgradi na ulazu u kompleks carskog Hofburga, dobio zadatak da postane hram nemačkog jezika, reprezentativna institucija kulturne moći, današnjom terminologijom bi se reklo predstavnik mekane državne moći.
Od tada do danas je prošlo četvrt milenijuma. To je vreme u kome je jedno od najvećih i najznačajnijih pozorišta nemačkog govornog područja napredovalo uskom linijom između tradicije i modernosti, mira i ratova, umetnosti i propagande.
Na izložbi se pokazuju istorijski kostimi i scenografije, tehničke inovacije, fotografije nekadašnjih scenskih prvaka kao i portreti današnjih, na primer onih gde srpsko-austrijska slikarka Maja Vukoje predstavlja Mariju Hapel i Rolanda Koha.
Takođe se beleže prelomne tačke u radu te institucije. Godina 1888. kad je otvorena sadašnja zgrada, 1914. kada je počeo veliki rat, gubitak orijentacije posle 1918, zatim 1938. kad su nacisti pretvorili Burg u oruđe prizemne političke propagande, onda obnova od 1955 u novosvojenoj umetničkoj autonomiji.
Igra ili reč, scena ili književnost
Kustoski tim dolazi iz Nacionalnog pozorišnog muzeja. I pored karaktera visoke reprezentativne kulture, ova izložba čini sve da usput pokaže najbolje strane pozorišne umetnosti – igru, čaroliju, raskoš materijalnih medija, magnete velikih glumačkih i rediteljskih imena.
U momentima kad se insistira na kontinuitetu i kulturi kao instituciji, obično se ne spominju kontroverze. Glavni kustos Rudi Risati je ipak spomenuo jednu, tipičnu za način na koji bečka umetnička kritika procenjuje repertoar Burga.
„To je glumački teatar“, rekao je Risati. Poruka je bila, to je pozorište igre, scene, kostima i pokreta, gde se tekst pojavljuju kao ravnopravan elemenat, ne kao vladajući. Sve suprotno od zahteva domaće pozorišne kritike, koja protestuje svaki put kada literarni predložak i verno citiranje istorijskih tekstova izgube bitku sa totalom scenskog utiska.
I bečka publika naginje tome da joj je draže kad se na sceni nešto kaže, nego kad se pokaže. Zato nije slučajno da je Risatijev izbor predstave koja će označiti simbolički kontinuitet Burga, pao na Šeksirovog „Magbeta“, 24 puta igranog , a ne na komade bliže funkciji „hrama nemačke reči“, kao Geteovog Fausta, ili Šilerove „Razbojnike“.
„Magbet“ je kompaktan, relativno kratak i univerzalan kompendijum pozorišne umetnosti kao umetnosti po svom vlastitom pravu. Na tekstovima kao što je „Magbet“ se bečko carsko pozorište učilo da zavoli pozorište koje će nadilaziti poetiku jezika i reči.
Stolica za sreću
Među eksponate tradicije i državnog ugleda, kustoski tim je znalački rasporedio objekte čarolije i igre, onog što pozorište u svojoj suštini i jeste.
Jedan takav eksponat je „Stolica za sreću“. To je obična, najobičnija stlica iz gledališta starog Burga, onog koji se do 1888. nalazio pod carskim prozorima, na vrhu ulice Kolmarkt.
Stolica je stajala u nizu, u trinaestom redu, nosila broj 192 i ni po čemu nije izgledala kao amajlija. Onda je neko od glumaca raširio priču da sedenje na njoj donosi sreću, „a glumci su strahovito sujeverni, posebno pred premijere“, kaže Karin Nojvirt iz tima kustosa.
Kada je napuštana stara zgrada, publika, ansambl i ostali iz tima zaposlenih su na kraju poslednje predstave praktično oljuštili inventar, razgrabili sve pokretno i nepokretno, od nameštaja do tapeta i scenskih daski. „Srećnu stolicu“ je iz reda iščupao scenograf i slikar Gilbert Lener.
Lener je zaveštao „Lucky 192“ članici novog Burga Lizelote Anton, koja je vratila stolicu u pozorište i ostavila je u kancelariji kao nasledno pravo Burgovih dramaturga. Svi su se gurali, visoki gosti i domaći, da posede koju sekundu na njoj. Priča je dobila i institucionalizovani epilog, jer je uz sedenje išlo i upisivanje u knjigu utisaka, kako se ko osećao dok je čekao na sreću.
U međuvremenu, u pratećoj knjižici se nalaze utisci Ežena Joneskua, Tomasa Bernarda, kao i čitave plejade Burgovih glumačkih imena poslednjeg veka i nešto. Danas, „Lucki 192“ je trošan i lomljiv i niko više ne sedi na njemu. Nije preporučljivo, osim što je i zabranjeno. Ali to je pozorište, možda i pogled donese sreću.
U pripremi je još jedna scenska čarolija, više slučajna nego planirana. Kada se za deset dana na platou između Burga i Rathausa/Bečke gradske vlade upale svetla Božićnog sajma, foaje Burga sa izložbom biće integrisan u dekorum sezonskog turističkog spektakla.
Izložba je otvorena do kraja pozorišne sezone iduće godine.
(RTS)
