Praksu Zevsa, Posejdona i Haga nastavili su milioni smrtnika koji su u mračnom lavirintu ruletske kuglice, volšebnom rasporedu karata u pokeru, ajncu, preferansu, mogućoj kombinaciji loto brojeva, grebanjem lutrijskih kartica ili fiksiranjem aluminijumske kuglice ispod šibice uličnih prevaranata tražili svoju ulaznicu za sreću, a u stvari plaćali kartu za put sopstvene propasti.
Kocka je, svedoče njeni poklonici, potpuno drugi svet, druga realnost, nešto što nije ovozemaljsko i u tome jeste njena prokleta lepota. Sa jeftinom ulaznicom ulazi se u potpuno drugi svet. Iako su se tim svetom bavili mnogi, od sociologa, kriminologa i psihijatara, još niko nije tačno odredio gde igre na sreću prerastaju u kocku kao strast i porok. A oni koji su ogrezli u kockanju retko pristaju da progovore o tom svom iskustvu.
– To bi bilo isto kao kad bi oženjen čovek javno pričao o tome kako ide u kupleraj – objašnjava jedan od zavisnika.
Naši sagovornici, koji će po sopstvenoj želji ostati anonimni, u svetu kocke su prošli sve. Od varljivih uzleta početničke sreće, bleštavila najvećih svetskih kazina, opijanja slašću dobitka, pa do potpunog posrnuća i beznađa, gubitka novca i prijatelja, sopstvenog integriteta i samopoštovanja… i ponovnog „uskrsnuća“ koje je značilo novi priključak tom začaranom krugu.
Kockar pokušava da se kockanjem izvuče iz haosa u koji je kockanjem upao: kockati, izgubiti, zadužiti se, kockati ponovo, dobiti pa izgubiti, ponovo pozajmiti…
– Devedeset odsto kockara su veoma inteligentni ljudi, i tu počinje cela opasnost. Zbog te inteligencije sami pred sobom imaju puno izlaza i opravdanja. A kocka je teško psihičko oboljenje. Ja se nisam pravdao, pa sam terao dalje. Govorio sam samo neću više nikad, pa opet po starom.
Kao stari Kartaginjani, koji su govorili “živeti se ne mora, ploviti se mora”. Samo što se kod mene nije moralo živeti, ali se moralo kockati. Kockari kažu izgubiću danas sve, pa ću sutra da se ubijem, a pošto su većina njih intelektualci, oni su kukavice i nikad se ne ubiju. I onda to traje i traje, razaraju se porodice, karijere. životi. Onaj koji se drogira ili pije brzo propada fizički, nestaje, dok ovo traje. Što duže traju, to sebi i okolini prave veću štetu – započinje svoju ispovest profesionalac koji se u svom životu nalazio s obe strane kockarskog stola. Kao organizator i krupije, ali i kao zagriženi igrač koji je na čoji kockarskih stolova sticao i ostavljao čitava bogatstva. Zvaćemo ga Veliki Igrač.
– Nemaš želje za radom jer to što možeš da dobiješ na kocki ne možeš nikako da zaradiš. Kažeš sebi “zašto da radim kad imam para, kockaću se”, i onda gubiš. Taj gubitak, opet, ne možeš nijednim radom da izvadiš. Kako da posle dobitka od, recimo, 20.000 evra idem da radim za 200 ili 1.000 evra? A ako sam izgubio 20.000 evra, kojim poslom mogu da ih vratim?! Bolje da idem ponovo na kocku, i to je taj začarani krug. Počinješ da lažeš, da varaš, da kradeš. Sve da bi zadovoljio tu prokletu strast!
Da bi došao da novca, kockar moli, pozajmljuje, laže, obmanjuje, proneveri ako je u prilici, na kraju čak i krade. Govori kako će se kockati sve dok ne dobije dovoljno da vrati sve svoje dugove, ali on to nikad ne radi. Otplaćuje one najurgentnije dok ostatak novca ponovo ulaže u kockanje. Kocki je teško odoleti i bilo da dobija ili gubi, strastveni kockar u potrazi za svojim svetom iz snova ide do kraja, do bola i krajnjeg poniženja.
Sadržaj teksta
Poenta je da odeš dovraga
– Ja volim rulet. Igram poker, ali ga ne volim. U pokeru dobijam, a treba gubiti. Kocka je mazohizam. U većini kockari se dobro osećaju kao gubitnici. U fazi gubitka on može da se snađe jer je to najčešća faza u kojoj živi. Dobitak opterećuje, to je nešto strano, on dođe ponekad, tera me želja za gubitkom. Dobitak je lep i kombinovan s alkoholom je ono najstrašnije. Alkohol ti mozgu daje jedan osećaj sreće, dobitak drugi. Piješ, dobijaš, šta ćeš lepše, i to je ta dupla klopka. Počinješ da gubiš i da se pravdaš. Kad me toliko neće, a đavo krene po svoje – pokriveni svi brojevi, a pada onaj jedan prazan – e, tada kažeš, neka sve ide u lepu p…u materinu. I kreneš da gubiš, besomučno, do kraja, sve da bi zadovoljio tu primitivnu vašarsku strast.
Poenta je da igraš u sve što imaš, da igraš do ivice sunovrata, ivice egzistencije. Tad je najveće uzbuđenje, tad adrenalin podivlja. Ne možeš ti ako imaš sto hiljada evra da igraš tablić u dvadeset evra i da se uzbudiš. Poenta je da proradi strah, da odeš dovraga i da se s te ivice vratiš.
Mogu svaki dan na kocki sigurno da zaradim dvesta–trista evra, ali ja bih umro da tako radim. Ne bih mogao to da izdržim, da to mogu, bio bih predsednik države. I uvek ti đavo namesti nekoga koji s jednim žetonom dobija, a ti celu noć moraš da kalkulišeš. Taj sistem te okupira. Može da traje vrlo dugo ili vrlo kratko, ali to nikad ne znaš. Zato ne možeš da imaš ništa drugo od života, ni devojku, ni prijatelje, samo ta prokleta kocka. Imaš rupu u životu – sve je iskusio Veliki Igrač.
Kockarska iznudica
O iskustvu “kockarske iznudice” govori i naš drugi sagovornik, ugledni beogradski pravnik koji godinama druguje sa ruletom. Ne voli poker. Kaže da radije igra protiv institucija, a ne protiv pojedinaca jer bi imao osećaj da je nekoga opljačkao, dok na ruletu nema osećaj da je nekog oštetio. Osim sebe!
– Kad si istapiran, mozak ti radi dve hiljade kilometara na sat i smišljaš milion kombinacija i rešenja kako bi nastavio da se kockaš. Šta da prodaš, gde da pozajmiš, kome da se obratiš…. Racionalno, bolje se ne kockati. Ali kocka nije racionalna stvar.
Nije racionalna, ali je slatka i prokleta, kako je definiše naš treći sagovornik, jedan od uglednih beogradskih intelektualaca kome je zagušljivi ambijent kockarnica drugi dom.
– Ljudi plivaju, tonu, vraćaju se, ali se teško mogu otrgnuti od kocke. Ja sam negde duboko u sebi bio u otporu prema svemu tome, ali nisam mogao da stanem. U nekim periodima života kocka mi je bila sve, a nju je najbolje definisao Šopenhauer, koji je rekao da je to neutoljiva potreba da se ispuni neka unutarnja praznina. Očigledno je reč o nekoj emocionalnoj, metafizičkoj praznini. A pošto je metafizička praznina neizmerna, onda je i popunjavanje te praznine dugo, bolno i neuspešno. To je jama bez dna, nesagledivi bezdan i pustoš – zaključuje intelektualac.
Postoji i metafizička pretpostavka, nimalo naivna i besmislena, da je tu đavo umešao prste i da je to đavolji posao. Primera radi, čovek se na ruletu kocka velikim parama i odluči se za neke određene brojeve i izgubi bogatstvo jer oni nijednom ne izađu. Onog trenutka, a to je redovna pojava, kad je sve izgubio i stoji nemoćan sa strane, ti brojevi počnu da izlaze.
E, to se đavolčić cereka i zaj…va sa nekim koga je tu noć uzeo da šikanira. Svi mi koji se kockamo bili smo u tim situacijama. Kad više ništa nemate osim naočara i upaljača vaš broj poče da izlazi. Ne možete to da objasnite slučajnošću. Svako od nas ima svoje brojeve, a jedan moj prijatelj je godinama gubio bogatstvo na broj 29. I jedne kockarske noći jedan slikar, naš zajednički prijatelj, kaže mi da je izgubio oko osam hiljada dolara i da mu je ostalo još 40 i zamoli me da ja to stavim negde. Kažem mu: znaš da je za ovim stolom naš pokojni prijatelj svake noći gubio na broju 29. A pošto njegov duh sad nema biti gde nego ovde, da probamo sa 29. Tri puta zaredom dobijemo, a slikar se okrene užasnut i kaže: “Pa on je stvarno tu!” – seća se Veliki Igrač.
U paklu kazina
I evo nas tamo gde lutaju duhovi umrlih kockara i promiču siluete aktuelnih pobornika brze zarade i još brže propasti, Kazino, dakle, gde sve ove priče dobijaju potvrdu dok se pripovedači pretvaraju u grozničave likove čije uzavrele poglede zajedno sa oblacima duvanskog dima guta vakuum ruletskog cilindra. Kuglica u sluđujućoj brzini opisuje krugove, onda krene da usporava, poskoči na kraju dva-tri puta i zaustavi se na nekom od 36 brojeva, izazivajući kod nekog oduševljenje, a kod većine bolni uzdah.
“A s kolikom sam strepnjom, ipak, s kakvim premiranjem srca slušao krupijeove povike… S kakvom sam požudom gledao i na kockarski sto po kome behu razbacani lujdori, fridrihsdori i taliri i čitavi stupci zlata koje krupijeova lopatica rasipa u žarkoplamsave gomilice ili na čitav aršin duge stubove srebra, naslagane oko točka. Još dok bih prilazio kockarskoj dvorani, dve prostorije ispred nje, čim bih začuo zveckanje presipanog novca – počinjao bih da se tresem.” ( F. M. Dostojevski, “Kockar”)
– Velika serija, nula dva dvadeset i ševali po deset! – izdeklamova naš sagovornik i pokri žetonima brojeve po stolu. Ono što neupućenom posmatraču zvuči strano i nerazumljivo mozak krupijea dešifruje u sekundi.
– Velika serija… primljeno!
Kuglica kao u ropcu odskoči dva puta i zaustavi se na sedmici. Prazno!
Krupije hladnokrvno pokupi žetone, a čiper ih očas posla presloži u pravilne gomile.
– Nije moj period – kaže Veliki Igrač i baci preko stola novu količinu deviznih banknota sa novom direktivom. Pa sve ispočetka. Mala serija, velika serija, “ševali” i “orfaneli”, ravnodušno lice krupijea i sfumato kuglice u cilindru, poslednje preslaganje žetona, grč igrača koji kao da bije odsudnu životnu bitku, i na kraju broj 14.
– Neće! – Veliki Igrač poseže u prazan džep. Trenutak istine.
Kad se zahvati lopatom
Pre nekoliko sati u miru restorana pričao mi je upravo o tim periodima.
– Rulet je igra perioda gde je period kuće mnogo veći. To je iracionalna stvar. Ako uhvatiš taj period dobitka, dobro i prođeš, ako ne, onda gubiš. Kuća ima duži period, neobjašnjivo zašto!
A znao je to i stari Dostojevski!
“Ta čudna regularnost ponekad nailazi u talasima – i to je upravo ono što pomućuje kockare koji zapisuju i računaju s olovkom u ruci. A kakvi se strašni podsmesi sudbine ovde javljaju ponekad.” (“Kockar”)
Podsmehuje se noćas ona i našem igraču. Uzima nazad onih sto evra koje nam je dao kao taliju na početku igre, ritual se ponavlja, varljivi dobitak je samo na trenutak odložio totalno tapiranje. Na kraju, nekoliko hiljada evra nepovratno je nestalo kroz uski procep ruletskog stola.
– Ništa ne može da te ponizi kao kocka. U stanju si da dubiš na glavi samo da nastaviš igru. Svaka partija je velika i zavisi samo koliko ti možeš da rastegneš… Nekad ti je mnogo kad izgubiš sto evra jer nemaš više, a nekad izgubiš deset hiljada i isti ti je đavo ako imaš para. Najteže je kad nemaš i kad gubiš ono što nemaš. To je najgore – govorio je Veliki Igrač tog dana.
– Važno je da ne ode kući i ne zahvati lopatom! – mudruje intelektualac dok kalkuliše sa svojim žetonima.
Ali moralo se kući. I niko ga nije mogao sprečiti.
Čekajući “infuziju”
Odlaskom našeg prijatelja, jedinog “highrollera” (Velikog Igrača) devizni sto ostaje prazan. Postajemo svesni Kineza koji na smenu igraju karipski poker i blek-džek, samo povremeno oprobavajući sreću za ruletskim stolovima i nekolicine “robova kocke” u specifičnim raspoloženjima. Mladić, očigledno istapiran, sedeo je za šankom i u stanju čudne otupelosti ispijao espreso. Konobarice špartaju između stolova, prazne pepeljare, služe piće, a za šankom izigravaju ispovednike kockarskih pogorelaca.
Posle gubitka retko ko od igrača napušta kazino. Svi odlažu priznanje poraza koje neminovno sledi kad se iz čarobnog sveta kockarnice iskorači na ulicu. Sve dok su ovde, postoji varljiva nada i mogućnost da se sve preokrene, da se povrati izgubljeno, da se fortuna smiluje. Jedan od takvih čeka da neko od njegovih prijatelja dobije i da mu infuziju za povratak. Pre odaje utisak opštinskog službenika nego nekog ko je u kockarskom svetu poznat pod nadimkom Snajper. Ko zna kako ga je stekao, ali bez obzira na ime, napromašivao se taj, izvesno je.
– Pogledaj te face. Sve su to izgubljeni ljudi. Kad izađu odavde, prva misao im je kako da ponovo dođu do para i vrate se nazad. Obično smišljaju neku prevaru, radom do para doći neće, dug je to proces. Kad vidim nekog novog mladića na vratima kockarnice, kao da vidim sebe. Ovde u slengu kažemo “stigla nova ovca”. Svi mi koji smo do guše u ovome gajimo lažnu iluziju da ćemo povratiti novac. Ali to se ne dešava i svi smo na duži rok gubitnici – zaključuje Snajper.
Dodirnuti patuljka
Veliki Igrač se vratio. Debeli štos najkrupnijih deviznih banknota učvršćuje samopouzdanje i on ponovo seda za ruletski sto kao za prestol. Ipak je zahvatio lopatom. Onaj procep na stolu poput zmijskih usta guta prvih petsto evra i ludilo se nastavlja. Veliki Igrač se pretvara u uzavrelu siluetu, šara žetonima po stolu, naručuje kombinacije, dobija i gubi, iščuđava se i pravda, paleta krupijea neumoljivo tanji štos u džepu. Prostor oko stola se uskovitlao i kao da se naše glave pretiču sa kuglicom, sve dok se ona ne zaustavi na nekom broju i ne osvesti nas. Veliki Igrač je “dodirivao patuljka”.
– U kocki imaš trenutke kad izađeš iz svih dimenzija, kad da si van vremena i prostora, čak i muziku čuješ, i ja to zovem „dodirnuti patuljka“. To je fantastičan osećaj koji te tera da opet i opet probaš. Ja sam ga dodirnuo više puta i tu sebe ne možeš da kontrolišeš. A posle kocke ti nije ni do čega, nemaš snage ni za šta, kao da si dan i noć orao! – pričao je tog dana.
“Može biti da se duša, prolazeći kroz tolike osećaje, ne zasićuje, nego samo razdražuje i traži sve jača i jača osećanja, do konačnog zamora…!” ( Dostojevski, “Kockar”).
U jednom trenutku Veliki Igrač odbija da nastavi igru. Zaključio je kako gubi zbog krupijea – uzeo mu je pet hiljada evra – okrenuo je leđa stolu i čekao novu smenu. Krupije, mladić mramornog lica, takođe je stajao s druge strane oslonjen na sto samo vrhovima prstiju i takođe čekao.
Nije mi ih žao
Petnaestak minuta lera. Dovoljno da nam o “krivici” i poslu ljudi koji vrte cilindar progovori plavokosa devojka krupije dok koristi dvadesetominutnu pauzu u antreu “dnevnog boravka”. Kad dođe na posao, neba ne vidi osam sati.
– Oni se trude da dobiju, mi se trudimo da izgube i čitava tenzija je u borbi ko će kome uzeti pare… Nikad mi ih nije žao, pa makar sa druge strane bio neko najrođeniji. Krupije je jedan, a njih može biti i deset – još jedan gutljaj kafe i Nada se vraća za sto.
I Veliki Igrač je ponovo u igri. Promenio se krupije, ali sreća nije. Prokleti period kuće rušio je sve njegove kombinacije i planove, svi pokušaji su se završavali samo novom zamenom novčanica za šarenu žetonsku plastiku koju bi uparađeni krupije zgrtao jednim potezom šake, pa ponovo “prodavao”.
I svi pokušaji da igrača odvojimo od zavodljivog poligona njegove propasti odbijali su se od bedema njegove sulude rešenosti da potone do kraja, da dodirne dno kad je već dodirnuo patuljka, da izgori zajedno sa čitavim bogatstvom koje je sve brže i grozničavije poturao pod paletu krupijea.
– Ne bi ga sad odatle odvojila ni Šesta flota – pametovao je kibicer, komentarišući moj uzaludni napor.
„…Oh, ti samozadovoljni ljudi: s kakvim oholim samozadovoljstvom ti brbljivci spremni da sipaju svoje mudre misli! Kad bi oni znali do koga stepena ja sam shvatam svu ogavnost svoga sadašnjeg stanja, mora da im se jezik ne bi pokrenuo da mi upućuju pouke. Ali šta, šta oni meni mogu da kažu novo što ja ne znam? I zar je pitanje u tome? U pitanju je to što je dovoljan jedan obrt točka pa da se sve promeni, a ti bi isti moralisti prvi došli da mi čestitaju….” ( Dostojevski, “Kockar”)
Kraj je užasan
Još dve –tri hiljade evra bilo je u rukama Velikog Igrača kad je umorno izgovorio:
– Duga bolest, sigurna smrt. A ja dugo igram!
I potegao je sledeću novčanicu. Prožeo me je osećaj bespomoćnosti i očaja, želudac se skupio na petoparac, ruletski cilindar se pretvarao u veliki mamomin kez, a zvižduk kuglice odjekivao je kao posprdni grohot… “Odlelujao sam do šanka da sačekam kraj… a kraj je užasan, kraj je na ivici pakla” – ispovedao se tog dana Veliki Igrač.
Došao je ubrzo da se pozdravimo sa izrazom besnog spokojstva na licu.
– Sve sam izgubio!
To sve je bilo šesnaest hiljada evra. Odlazio je polako, čekao ga je taksi pozvan na račun kuće.
– Pa ti ćeš roman napisati? – prenuo me je momak za šankom.
– Neću, to je već uradio Dostojevski!
– Misliš na “Idiota”?
– “Ne, mislim na “Kockara”!
– Ne, ne! “Idiot” – on je primereniji ovome.
