U vreme nastanka kultnog albuma „Odbrana i poslednji dani“, koji je objavljen pre četiri decenije, najviše je čitao Junga.
Čudno mu je što većina insistira da je pesma „Moja si“ posvećena rodnim pitanjima, kao i što ima onih koji misle da se ova pesma u stvari zove „Monasi“. Obradovalo ga je što ćemo imati originalnu pesmu na Evroviziji, a razmenu poklona između Konstrakte i patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija vidi kao čin koji pokazuje koliko modernosti i vizije može da bude u našem društvu samo kad bi se svi više potrudili.
Kako ste došli na ideju da, hajde tako da kažem, „arty’ uobličite album „Odbrana i poslednji dani“?
– Pa, mi smo bili arty bend, hoću da kažem – sve što smo radili bilo je definisano na taj način. I „Čokolada“ koja je došla posle „Odbrane“ bila je arty projekat, samo što je posle simbolizma „Odbrane“ trebalo da bude pop art žanrovski projekat. Iz ove perspektive rekao bih da smo tu stigli do granice onog što smo u tom trenutku mogli da postignemo – od „Maljčika“, preko „Moja si“ do „Čokolade“. Mislim da smo se oprobali na svim stazama, mogli smo ili da se raspadnemo ili da pauziramo do nekog novog života.
Koga u bendu je najviše zanimalo da pesme imaju taj pečat spiritualnog, pravoslavnog misticizma?
– U to vreme sam mnogo čitao Junga, nešto što me je veoma dodirnulo bila je njegova ideja da je arhetip numinoznog, religijskog, zapravo specifičan za svaku kulturu, drugim rečima da mistično iskustvo na Balkanu treba pre svega tražiti u kontaktu sa pravoslavnim hrišćanstvom a ne na primer budizmom ili sibirskim šamanizmom. Pesme koje sam napisao za „Odbranu“, a koje imaju neku simboličku skrivenost – „Moja si“, „Nemo“, „Kenozoik“, „Odbrana“, „Senke su drugačije“, „Hajde sanjaj me sanjaj“, sve one govore o odrastanju, suočavanju sa sobom, i onda bekstvu od sebe u svet praxisa, u svet odraslosti.
Jesu li ove teme bila pitanja o kojima ste u to vreme diskutovali?
– Između ostalog. Lepota novog talasa u svetu, a donekle i kod nas, bila je u tome što su ljudi zaista želeli da odgovore na pitanja koja su sebi postavljali, zaista su tragali za uzorima u umetnosti ili poeziji koji bi ih inspirisali. Novi talas je bio više od muzike, a svakako je bio mnogo više od industrije zabave koja je, u međuvremenu, nastala.
S druge strane, između pesme „Moja si“ i „Gde si sad cica maco“, tako makar deluje – provalija. Ili ipak nije?
– Pa to je provalija svakodnevnog života. Svako od nas ima samo delić života koji posvećuje stvaranju, to je uvek i mnogo manje nego što bi mogao. Samo retki uspevaju da se tako isključivo bave samo sobom. To je i naporno a i, često, dosadno. Tako su i nama na toj ploči bili potrebni trenuci predaha.
Možda najzačudnija s tog albuma je pesma „Moja si“. O čemu govori i kako danas na nju gledate imajući u vidu da u vreme kad se ona pojavila, pretpostavljam, pitanja rodnog identiteta nisu bila u žiži medija?
– Pitanje rodnog identiteta? Ne znam da li je to tema pesme – pre bih se vratio na ono što sam malopre rekao, potrebu za povratkom u ravnotežu, ekvilibrijum Anime i Animusa, jedinstvo ličnosti, ili dve ličnosti koje se pronađu po onoj platonističkoj slici zaokruženosti u svemiru.
Kako ste gledali na veru u tom periodu i šta biste rekli kako su „Idoli“ u tom smislu bili određeni?
– Vera je uvek neka potraga, rekao bih da niko od nas nije bio u potpunosti pronađen. To u svakom slučaju mogu da kažem za sebe. Naravno, kasnije survavanje vere u naciju, što smo osetili tako dramatično samo par godina posle „Odbrane“, a možda smo i tada mogli da naslutimo, mnoge je odvratilo sa tog puta. O tome smo posle nešto hteli da kažemo u pesmi „Vetar i zastave“ na albumu Čokolada, jednoj, po mom mišljenju, od najlepših koje smo napravili. Takođe, vera je individualni osećaj koji proističe iz kolektivnog čina – što se mene lično tiče, svaki sam obred (verski, umetnički ili naučni) uvek doživljavao kao stvaralačko uskromnjenje pred iskustvom vekova.
Kakve su bile prve reakcije na album „Odbrana“?
– Bile su prilično oprezne kod onih koji su voleli ono što smo da tada radili i izvanredne kod onih koji nisu. Drugim rečima, mnogi su se iznenadili da smo bili u stanju da napravimo jednu tako kompleksnu ploču, jer su nas pre toga svrstali u tzv. marketinški projekat – tj. iskoristili su, da parafraziram jednu zgodnu formulaciju, reductio ad marketingum, potrebu da sve što ti nije jasno ili sa čim se ne slažeš proglasiš „samo“ marketingom. To je, kao što znamo, potreba koja nažalost postoji do dana današnjeg i Srbiju ubija na aktuelnim društvenim mrežama.
Koliko je naslov albuma ključ za kretanje kroz njegove pesme?
– “Odbranu” su često doživljavali kao svojevrsnu enigmu, zagonetku koju je potrebno dešifrovati da bi se stvari razumele. Tako se stvorila čitava serija nekih neobičnih pretpostavki koje su meni uvek delovale zbunjujuće – nisam razumeo zbog čega bi se neke stvari sakrivale, mislim da je u umetnosti sam čin stvaranja svojevrsno sakrivanje autora u ono što je stvorio, i da je to, zapravo, jedino bitno. Sve ostalo je neko pojednostavljivanje, za koje ne bih ni tada ni sada video nikakav razlog. Na primer čuo sam nedavno da naslov pesme „Moja si“ nije takav nego da je u stvari Monasi!? Zašto bi neko pesmu nazvao „Moja si“ a ne Monasi? itd. Tako isto i kada je u pitanju ime ploče – Krle i ja smo bili oduševljeni Pekićem, i kao stvaraocem i kao čovekom. Bilo nam je fantastično da baš njega citiramo, a on je, ipak, citirao Platona. Na kraju krajeva, i Sokrat je bio osuđen zbog kvarenja omladine, jedna idealna demokratija je zaključila da je rad protiv tradicije opasan po društvo.
Koji umetnici su na vas u to vreme uticali?
– Mogu da govorim u svoje ime – Rilke, Verlen, Greem Grin, Pol Klodel… različiti pisci i pesnici. Ako je muzika u pitanju, mnogi, od Bouvija do Šarla Akrobate.
Možda da i Vi sami date opservaciju na album „Odbrana i poslednji dani“ iz ove perspektive.
– Neobično mi je da posle četrdeset godina deluje tako sveže, kao da je juče nastala. U tom smislu mi je zanimljivo to što i sam sebi delujem, kada je slušam, kao da sam i danas onaj ondašnji ja, kao da nije prošlo hiljade i hiljade dana između nas dvojice.
Koje tri pesme su vama najbolje s ovog albuma?
– Ja sam uvek najviše voleo pesmu „Nemo“. Na kasnijem albumu „Nedelja na duhove“, koji je izašao desetak i više godina posle „Odbrane“, postoji jedna malo primećena pesma, “Arcadia” se zove, koja je nastavak iste teme, ali gledano sa kraja.
Kako bi se u ideološkom smislu mogao tumačiti ovaj, da podsetimo i prvi konceptualni album jugoslovenskog roka?
– Kao odbrana prava na istinu koju svako od nas ima i ima pravo da u nju veruje. I kao odbrana prava na različitost, bez ikakvih kompromisa. Naravno, svedoci smo danas da su oba ova prava ozbiljno dovedena u pitanje.
Kreator ste izvanredne serije „Besa“. Možemo li i kada očekivati narednu sezonu i možete li da otkrijete tajnu imena i prezimena glavnog junaka Uroša Perića ili asocijacijama pomognete u njenom odgonetanju?
– Ja sam kreator ideje za tu seriju, a to divno delo su zatim kreirali drugi ljudi. Ime Uroša Perića vezano je za Kosovo, a naredna sezona će, nadam se, biti i uzbudljivija i nežnija od dosadašnjih.
Kako vidite Konstraktinu pobedu i promociju?
– Voleo sam njen bend Zemlja gruva, a volim i što je Konstrakta pobedila sa jednom tako iskreno i nekako pošteno drugačijom pesmom. Još više me je obradovalo da moja zemlja ima tako stvarno originalan nastup na festivalu predvidljive originalnosti kao što je Evrovizija. Taj festival je kao američko rvanje, svi se kao bore, a sve se zna. Konstrakta unosi dašak nepredvidljivosti u sve to.
A razmenu poklona s patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Porfirijem?
– Mislim da je svaka iskrena komunikacija u današnje vreme pravo blago. Tako je i ovo jedna lepa i dobra stvar. Pogotovo me je obradovalo to što ovaj čin sa obe strane pokazuje koliko modernosti i vizije može da bude u našem društvu samo kad bi se svi više potrudili.
O slučaju sa stočićima.
– To je, po mom mišljenju, jedna nesrećna omaška koja, nažalost, ima potencijal da zatvori Konstrakti sve što joj se bilo otvorilo. Nadam se da do toga neće doći, ali pesimista sam. Na festivalu gde je vrlo verovatno da će Ukrajina pobediti ovo je gaf koji može da ima baš loše posledice, zato bih na njenom mestu odgovorio manje originalno, izvinite, nismo videli, razumemo primedbe i osuđujemo rat.
„Od onoga što vidim mi ponestaje dah“
Da li biste rekli nešto o pesmi „Kenozoik“?
– Nju smo stavili kao A1, tako i počinje, kao Big bang. „Od onoga što vidim mi ponestaje dah“, to je jedan od prvih stihova. Mislim da je odlična pesma, ako mogu da kažem neskromno.
(Danas)
