Pozorišni i filmski glumac Radko Polič – Rac preminuo je u 80. godini, saopštilo je Udruženje dramskih umetnika Slovenije.
Polič je rođen za vreme Drugog svetskog rata, 1942. u Črnomelju u Kraljevini Italiji. Diplomirao je na katedri drama i umetnički govor na AGRFT-u 1965. godine.
Bio je glumac koji je stvorio više od stotinu pozorišnih, preko pedeset filmskih i desetine radijskih uloga.
Iako je prvenstveno ostavio neizbrisiv trag u slovenačkom pozorištu, nesumnjivo će ga pamtiti publika širom bivše Jugoslavije. Spisak njegovih, kako pozorišnih tako i filmskih uloga je zaista impozantan i neprocenjiv.
„Uvek ću govoriti da sam Jugosloven, makar me i vređali zbog toga. Nisam pristao da menjam zastave kao prljave gaće“, izjasnio se jednom prilikom Polič.
Verovatno će najširoj domaćoj publici prva asocijacija na Poliča biti njegova uloga nemačkog kapetana Ditriha u Balkan ekspresu, oni nešto stariji pamtiće njegove uloge u Partizanskoj eskadrili i Igmanskom maršu, seriji U raljama života.
Svojom glumom obeležio je i filmove Idealist, Gluvi barut, Čaruga, Klopka, Tajvanska kanasta, Seobe, Falsifikator.
U dvehiljaditim je igrao u tv seriji Naša mala klinika ulogu dr Huberta Dakla, kao i u seriji Ravna Gora (2013) potpukovnika Rudolfa Ukmara.
Polič je u poslednjim intervjuima koje je davao štampi pričao kako mu je zdravlje teško narušeno, te kako je četiri puta doživeo kliničku smrt, ali su ga lekari ipak vratili u život.
„Ja sam 24 sata na kiseoniku, a to još i ne bi bio problem nego ja moram na svakih šest sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to ok. Imam osam stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih sedam godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili”, ispričao je Polič u jednom od poslednjih, ovogodišnjih intervjua.
– Radko Polič je bio glumac i čovek kome je bila tesna Slovenija, tesna Jugoslavija, tesna mu je bila Evropa, tesan mu je bio ovaj svet. Njegova umetnost i dobrota bili su veći od svega što mi zamisliti možemo. Bio je veliko srce, velika duša, veliki dar od Boga, bio je plemenit, bio je ozbiljan, bio je razdragan i radostan. Za njega nije postojala prepreka kad treba da dođe do čoveka, bez obzira da li je to publika, da li je to partner ili partnerka s kojiom igra, prosto, nije imao nikakve kočnice, i nije ih upotrebljavao. Išao je kroz život otvorene duše. Bio je anđeo, i svet će biti mnogo manje plav bez očiju Radka Poliča – kaže za Danas Tanja Bošković.
– Ne….Ne vjerujem da je Radko Polič umro. Pa već je tri puta do sada umirao i bivao klinički mrtav, i opet nam se vraćao. I to je mogao činiti samo on, Radko, jer je bio ravan bogovima – kaže za Danas glumac Rade Šerbedžija, kolega i višedecenijski blizak prijatelj velikog jugoslovenskog i slovenačkog glumca koji je danas preminuo u Ljubljani, u 80. godini. .
– Volio je toliko život, premda ga taj život nikako nije mazio, a on mu se uvijek do kraja davao. Ima samo jedna stvar koju je volio više od života.To je umjetnost. I to ova najteža, kazališna I filmska, za one koji joj se do kraja daju. A on joj se davao do kraja. Naš Rac je Car, i u kazalistu, i na filmu, i u životu. Sve ono što su drugi, uključujući i mene, vještinom postizali, on je jednostavno bio. Znao je naš Rac sve tajne kazališne umjetnosti i još nešto više. Imao je nešto posebno. Nešto što se ne da naučiti i što samo rijetki na svijetu posjeduju – božansko nadahnuće! – ističe Šerbedžija.
– Ta iskra se često palila u njemu i činila ga posebnim u svemu.
Mora da je Bela Krajina, u kojoj je rođen i odrastao, svojim sjenovitim brezama urezala duboke brazde u njegove godove. Tamo, kažu, ajda posebno cvijeta, i oko ponoći njezini cvjetovi dobivaju neku ultraljubicastu boju, te se ljubavnici okupljaju po obližnjim brežuljcima, i utapaju se u strastvene ultravioletne zagrljaje.
Možda je Rac sada tamo sa nekom od svojih bezbrojnih ljubavi.. Ajda je i vrsta žita ili pšenice od koje se pravi kruh. Moj prijatelj Radko Polič bio je dobar kao kruh. Ne. Ne vjerujem da je umro. Besmrtnici ne umiru. On je jednostavno otišao, jer mu je bilo dosta ovog sveta.
A ako je zaista ovaj put Radko Polič zauvijek otišao, proglasite u cijeloj ovoj zemlji koja se zvala Jugoslavija dane žalosti, jer je umro jedan od najvećih glumaca koje je ovaj narod ikad imao – kaže Šerbedžija za Danas, opraštajući se od svog prijatelja.
(Danas)
