Nataša Katalina: Rodiš se kao slikar i to odmah znaš

Nataša Katalina, slikarka koja trenutno živi i radi u Beču, rođena je u Beogradu, a slikarstvom se počela baviti od malih nogu. Za dunav.at podijelila je svoje iskustvo rada i stvaranja, kako u Srbiji, tako i u austrijskoj prestolnici.

“Ja crtam i slikam od malih nogu. Svaki umetnik tako počinje priču, ali to je zaista tako. Rodiš se kao slikar i to odmah znaš. Svaki slikar ima svest o tome da ga vodi određeni poriv. U Beogradu sam završila Fakultet primenjenih umetnosti, po starom programu pet godina osnovnih studija i tri godine magisterija, i to iz oblasti mozaika. I moj tata je umetnik, tačnije vajar. On je naš veoma cenjen umetnik, predavao je i stvarao u Srbiji, Americi i u Rusiji. On nije bio prisutan u periodu mog i sestrinog odrastanja, živeo je u Americi pa u Rusiji, bio je uglavnom fokusiran na svoje stvaralaštvo i karijeru, tako da nije mnogo uticao na formiranje mog životnog opredeljenja. Otac nije želeo da me gura u tom umetničkom smeru, već me je podsticao da studiram nešto drugo, jer je bio svestan koliko je to težak put i kakav izbor tačno pravim. Tako sam ja studirala dve godine filozofiju. Potom sam se prijavila na Primenjenu, gde su me primili na zidno slikarstvo. Magistarski rad u mozaiku sam uradila u centralnom holu Dečjeg kulturnog centra u Beogradu, a veoma sam ponosna na mozaike izvedene između zgrade RTS-a i Dečijeg kulturnog centra, na tri stuba od deset, sa učenicima iz Srednje umetničke škole Tehno-art. Taj projekat je podržan od strane Ministarstva kulture Republike Srbije, svaki stub simboliše po jednu granu umetnosti: slikarstvo, muziku i film. Bilo je u planu da se na još nekolicini stubova nastavi projekat, ali me je sprečilo preseljenje za Beč”, priča Nataša.

Dolazak u Austriju za Natašu i njenu porodicu nije bio lagan korak, međutim na njega su se odlučili u potrazi za boljom budućnošću.

“Umetnost je specifična po tome što ti nikada ne prestaješ da budeš umetnik. Sa time ležeš, sa tim se budiš, šta god drugo da radiš kreiraš neku svoju ideju u glavi, primećuješ likovna rešenja svuda. A majčinska uloga, zahtevna sama po sebi, čini još težim da se sve to izbalansira. Ja sam imala pauze u radu u periodima kad sam morala da se posvetim deci, posebno u periodu prilagođavanja na Beč. Dve godine sam morala samo na to da se fokusiram. Mi smo došli u Austriju jer je moj suprug, po struci ekonomista, pronašao posao. Završio je ekonomiju u Italiji, posle toga se vratio u Beograd, međutim bilo je jako teško da finansijski opstanemo s decom kao podstanari, tako da smo se odlučili na odlazak. Moj muž je moja velika podrška, shvata da je moj posao specifican, da ja ne mogu adekvatno da mu se posvetim i slobodno da stvaram, ako u startu očekujem komercijalni uspeh. Kada smo došli nismo znali jezik, pa sam ja po dolasku odmah upisala kurs nemačkog, jer jezik vidim kao najmoćnije sredstvo razdvajanja i spajanja ljudi. Tek nakon 5 godina po dolasku sam se osetila slobodnom građankom Beča koja se neće uplašiti kad joj se neko obrati na nemačkom. Prve dve godine života u Beču su mi prošle u poluturističkom upoznavanju grada, ali i svakodnevnom prilagođavanju životu u stranoj zemlji”, kazala je Nataša.

Pored toga što je uspješna slikarka, ona je je takođe ponosna majka dvoje djece, kojoj kako i sama kaže nije bilo jednostavno uklopiti se u bečki svijet umjetnosti. Ona trenutno radi i stvara u ateljeu koji se nalazi pokraj Dunava, a na koji je sasvim slučajno naišla.

“Mi smo pored kanala zajedno vikendom vozili bicikl, nas četvoro. Tada sam primetila nadvožnjake od crvene cigle, pod čijim se svodovima organizuju kafei, radionice, različiti biroi i studija. Pomislila sam da ako bih negde volela da imam atelje, onda je to ovde. Slučajno sam videla
oglas da dva mladića otvaraju co-working space, pored kanala. Pozvala sam ih, oni su mi rekli da dođem, da pogledam prostor. Ušla sam, pogledala i zauzela mesto na kome sam evo ostala do danas, četiri godine. Veoma mi je značajno i to što nisam sama u ovom ateljeu, jer se u Beču često osećam usamljeno. Tu se srećem sa ljudima koji se bave umetnošću, razmenjujemo informacije i iskustva, zajedno izlažemo, a to mi je omogućilo i da uvežbam jezik. Ovde engleski nije mnogo zastupljen, i taj svet, koji se odluči da funkcioniše samo na engleskom jeziku, mi se ponekad čini kao paralelan svet, koji postoji u paralelnom univerzumu, i koji će se teško integrisati u austrijsko društvo” , rekla je Nataša.

Austrija je poznata po tome što je trenutno kolijevka klasične umjetnosti, kako muzike tako i slikarstva, a umjetniku sa prostora Balkana je teško uklopiti se u zahtjeve ove države.

“Austrija je jako tvrda kada se radi o umetnosti, jer pre svega podržava austrijske umetnike. Meni je to donekle razumljivo, jer sebi često postavljam pitanje koliko smo mi zapravo otvoreni prema strancima, i da li bismo stavili strance ispred nekoga ko je rođen na našim prostorima. Oni imaju prijateljske i porodične veze, u startu su u prednosti. Ja sam ovde morala da krenem od nule da bih nešto stvorila i dokazala koliko vredim. Dešavalo mi se da naiđem na reakcije odbojnosti samo kada spomenem da sam studirala u Beogradu. Ali sam isto tako imala priliku da izlažem sa ljudima koji su za internacionalizaciju umetnosti, tako da ima i pozitivnih primera . Poznajem i Austrijance koji se muče da bi uspeli da žive od svoje umetnosti. Možemo reći da je problem opšteprisutan svuda, jer danas se veliki broj umetnika bori za svoje mesto pod suncem. Međutim deo problema leži u tome što se umetnost u vremenu opšteg konzumerizma i utilitarizma ne smatra bitnom i potrebnom, jer dobrobit od umetnosti nije lako merljiva. Na čelu institucija koje se bave kreiranjem kulturne politike treba da su ljudi koji razumeju pre svega ulogu umetnosti u društvu, kolika je njena moć u širenju ideja i buđenju plemenitih emocija i svesti. No, ne sme se odustajati, nas bude pa nas nema, ali naša dela ostaju zauvek”, smatra Nataša.

Njena tehnika slikanja je akril, ali se bavi i mozaikom.

“Na fakuletu smo uglavnom slikali uljem, imali sam i obaveznu grafiku, i različite tehnike. U početku sam se odlučila za ulje, ali sam u periodu trudnoće prešla na akril zbog štetnih isparenja i ostala na toj tehnici. Akril traži mnogo brže reagovanje pri slikanju, jer se brže suši, i u tome sam pronašla zanimljivosti. Pri stvaranju nemam neku ustaljenu rutinu, prilagođavam se trenutnoj temi i inspiraciji”, kazala je ona.

Savremena umjetnost je kao takva prisutna i u Beču, a ova iskusna umjetnica smatra kako djela jednog umjetnika treba da prenesu emociju koju umjetnik ne treba da objašnjava.

“Savremene tendencije u umetnosti su skrajnule umetnost, učinile je nerazumljivom, nekomunikativnom i gurnule u ćorsokak. Mislim da su problematične mnoge savremene prakse koje idu po svaku cenu na wow efekat, ili efekat šoka. Često mi deluje da je u pitanju prikazivanje što luđih ideja da bi se privukla pažnja. Onda ti dugački narativi, otkucani na papiru, koji služe tome da objasne šta to umetničko delo treba da znači, štetni su za umetnost. Mislim da je osnovna svrha umetničkog dela da prenese emociju, a kanal koji prenosi emociju između dela i onog ko ga posmatra ne može da bude definisan. Ja slikam po svome instinktu, često ne mogu da verbalizujem svoja dela i smatram to ponekad nefer pitanjem. Moja umetnost treba i bez mene da postoji i komunicira. Čulo vida nam je najviše povezano sa raciom, imamo potrebu da sebi objasnimo to što vidimo. Nije takva situacija u umenosti muzike, kad ljudi slusašju, a kada nešto gledaju, ljudi imaju
potrebu da objasne šta je to. A tu treba čovek da se prepusti doživljaju i smatram da je to
neuhvatljivo rečima”, rekla je ona za kraj.

Natašu možete zapratiti na njenoj fejsbuk stranici ovdje, a njena djela pogledajte u nastavku.

 

Facebook Komentari

Pročitajte još

Popularno