Sigurna sam da je ovo pitanje kod nas „jugosa” u Austriji često koliko i pitanje: „Šta ima”? Postavlja se na slavama, žurkama, u kafiću, klubu, restoranu, kućnim posetama, pa čak i na poslu, iako su kolege uglavnom Austrijanci.
Mene pitaše moje kolege Austrijanci, nakon što sam nagovestila da narednih dana neću biti tu, je l’ ideš opet dole? Odgovorih im ponosno da idem i ukratko objasnih kojim povodom.
„Po pravoslavnoj veri i srpskom običaju svaka porodica ima svog sveca zaštitnika koji se svake godine proslavlja. Moja „nova“ slava je sveti Dimitrije i proslavljamo je 8. novembra. Udajom za mog muža, prihvatila sam njegovu slavu, odnosno slavu njegove porodice.”
Klimnuše glavom svi kao da znaju ili bar misle da znaju o čemu govorim, a znam da im je kroz glavu prolazilo: „Kakav svetac zaštitnik, ako si rođena u Austriji, živiš i radiš ovde, zašto prihvataš tu takozvanu slavu tvog muža? Zar to nije nametanje? Imaš li pravo da odbiješ to?
Na trenutak razmišljah da nastavim sa svojim poslom i pustim ih sa svim tim pitanjima koja su im se motala po glavi, ali ipak odlučih da progovorim i ispričam nešto malo više o slavi, Srbima i običajima. Kad ja znam svaki njihov praznik i kako ga praznuju, mogu oni naučiti nešto i o mom prazniku.
Objasnih im da se slava prenosi sa kolena na koleno, da postoje obeležja bez kojih se slava ne može slaviti (iako to ne poštuju sve porodice, ali to je neka druga tema): žito, sveća, slavski kolač i vino. Ispričah im o lomljenju kolača i mirisu tamjana koji se kućom širi. Da se tamjanom kade kolač, članovi porodice, ikona i cela kuća.
U sred mog ponosnog izlaganja me prekide kolega rekavši: „Pa to mi deluje više kao neki ritual, a šta je svrha svega toga”? A to pitanje kao da sam jedva čekala. Odgovorih mu da je svrha slave zahvaliti se svecu na tome što taj dan provodimo svi na okupu, što nam taj dan dolaze rodbina, dobri prijatelji i kumovi na ručak.
Što svakome bude bar jednom u toku dana na trenutak jasno da koliko god brz, stresan i haotičan ovaj život bio, nismo sami. Postoje ljudi koji se brinu o nama kada nismo tu i koji od sreće ne skidaju osmeh sa lica kada jesmo.
Tu se zaustavih, sedoh za radni sto i završih odgovor u svojoj glavi, jer svakako ne bi razumeli taj osećaj koji se javlja kada pogledaš u kandilo ispred ikone u kojem tinja plamen, pogledaš oko sebe, prekrstiš se i zahvališ se Bogu, svetom Dimitriju i svim svecima na tako divnom osećaju.
(Politika)
