„Rođen sam u Beogradu 1965., gde sam živeo dok nisam diplomirao arhitekturu kojom se potom nikada nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995. godine, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog“, stoji u autorovim biografskim podacima na sajtu „Lagune“. „Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski.
Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka `Odakle sam bila, više nisam` i roman `Estoril`, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. `Zamalek`, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo.
U jednom od intervjua za naš list objasnio je svoje drugo prezime Tiago: „Nisam ga dobio. Ukrao sam ga od sopstvenih sinova. U Portugalu svako ima po najmanje dva prezimena, jedno po majci i jedno po ocu. Aristokrate ih nose i po desetak, da se zna s kim su sve u srodstvu. Mojoj deci je rođenjem pripalo prezime Tiago Stanković. Kada su me jednom pri pasoškoj kontroli preslišavali zašto sinovi imaju prezime različito od mog, shvatio sam da bi to trebalo regulisati. No motivacija mi je, iskreno, bila druga – dojadilo mi je da me mešaju s mojim uspešnijim imenjakom, fudbalerom. Zamislite da se neko nekada zainteresuje za moj rad i `izgugla` ime Dejan Stanković, kad ono hiljade i hiljade članaka o prelaznim rokovima i golovima. Tiago je, dakle, u mom imenu višestruko koristan uljez.
Lisabon je bio njegov grad i velika ljubav, „Estoril“ je hotel blizu Lisabona koji je povezao mnoge izbeglice i poznate ličnosti tokom Drugog svetskog rata, ali je bio i stecište špijunaše.
„Lisabon je, kako bi rekli klinci `skroz gotivan`. Poznajete li onaj osećaj kada se probudite ujutru, pogledate kroz prozor, i kažete: `Kako je ovo lepo!` Meni se to u Lisabonu događa svakodnevno. Ovih dana negde sam uočio najavu za svoju knjigu – `Odakle sam bila, više nisam` – roman o Lisabonu. Dopalo mi se. U neku ruku, nisu ni pogrešili baš tako strašno. To jesu tematski i stilski krajnje raznoliki komadi proze, ali kad se pažljivo nanižu, bude jasno da su svi povezani. Ako ništa drugo, kroz sve se provlači jedan junak – Lisabon“, pričao je Tiago Stanković za „Politiku“.
Lično je poznavao i nobelovca Žozea Saramaga, čija je dela prevodio. O tome je iskreno govorio:
„Prepiska je išla preko njegove žene Pilar. Uživo smo se sreli više puta, jednom da bi mi dao intervju za `Politiku`. Na dan kada su 1999. godine na Beograd pale prve bombe, poslali su mi pismo podrške. Realno, nismo bili prijatelji, pre su oni želeli da nekome kažu utešnu reč, a nisu se nikog drugog setili. Pisali su mi u nekoliko navrata u toku bombardovanja, pitali kako su moji, kako se osećam. Kada je docnije, u Toledu, najstarijoj prevodilačkoj školi na svetu, organizovan susret Saramaga i njegovih prevodilaca, pozvali su me. Nedugo zatim, u Lisabonu je održan evropski skup književnika. Prevodilačkoj agenciji koju vodim, tim povodom je zapalo da obezbedim prevode priloga učesnika na portugalski. U nekom trenutku večeri, ulazi Saramago, a sala na nogama. Kad najednom nobelovac zastane, raširi ruke i zagrli prijatelja koga je ugledao u gužvi. Ostanu tako njih dvojica oslonjeni jedan na drugoga nekoliko sekundi, kao da su kumovi koji se dugo nisu videli, pa nobelovac nastavi, a prijatelj ostane da aplaudira. Taj prijatelj sam bio ja. U stvari, to mi je pisac posle i priznao, u tom, za mene istorijskom trenutku, on nije imao predstavu ko sam ja. Samo je nabasao na poznato lice i raznežio se“.
Dejan Tiago Stanković bio je dobitnik i Nagrade Evropske unije za književnost.
(politika.rs)
